ИЗ МОЛИТВИ НА ЈЕЗЕРУ СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

 

 

Posmatraj sebe kao umrla, govorim samom sebi, pa nećeš ni osetiti dolazak smrti. Utupi žaoku smrti za života, i kad dođe neće te imati čim ubosti.

Posmatraj sebe svako jutro kao novorođeno čudo, i nećeš osetiti starosti.

Ne iščekuj dolazak smrti. Jer gle, smrt je već došla i ne izbija iz tebe. Zubi njeni su neprekidno u tvome mesu. Ono što je živelo pre tvoga rođenja, i što će nadživeti tvoju smrt, ono je i sada živo u tebi.

Jedne noći odsuka angel pantljiku vremena, kojoj ni kraj ne mogah sagledati i pokaza mi na pantljici dve tačke jednu uz drugu. "Rastojanje, veli, između te dve tačke to je dužina tvoga veka".

- Moj vek je, znači, već prošao, uzviknuh, i treba da sam spreman za put. Treba da sam kao vredna domaćica, koja današnji dan provodi čisteći dom i spremajući darove za sutrašnju slavu.

Zaista, današnji dan sviju sinova ljudskih ispunjen je većim delom brigom za dan sutrašnji. No malo je onih, koji veruju u Tvoje obećanje i brinu, šta će biti sutradan posle smrti. Neka bude moja smrt, Gospode, poslednji uzdah ne za ovim svetom no za blaženim i večitim Sutra.

Među ugašenim svećama mojih prijatelja i moja sveća dogoreva. Ne luduj, karah sama sebe, i ne žali što sveća dogoreva. Zar tako malo ljubiš prijatelje svoje, da se bojiš poći za njima, za mnogim odšedšim? Ne žali što sveća dogoreva no što nejasnu i dimnu svetlost ostavlja za sobom.

Duša moja privikla je izlaziti iz tela posvednevno i posvenoćno, i opružati se do granica vaseljene. Tako porasla ona oseća, kako sunca i meseci plivaju po njoj kao labudi po jezeru mome. Ona zrači kroz sunca i podržava život na zemljama. Ona drži planine i mora; ona upravlja gromovima i vetrovima. Ona ispunjava svukoliko Juče, Danas i Sutra. I vraća se na konak ujedno teskobno i trošno obitalište na jednoj od zemalja. Vraća se u telo, koje ona još minut - dva naziva svojim, i koje se kao njena senka leluja među humkama grobova, među pešterama zverova, među jaucima prevarenih nada.

Ne žalim se na smrt, Živi Bože, ona mi ne čini ništa na žao. To je strašilo, koje je čovek samome sebi stvorio. Jače od svega na zemlji smrt me gura u susret Tebi.

Jedan orah imadoh pred kućom, i smrt mi ga uze. Bi mi žao na smrt i kleh je govoreći: zašto ne uze mene, nenasita zveri, no njega bezgrešnoga?

No sada i sebe smatram umrlim, i blizu oraha moga.

Besmrtni Bože moj, pogledaj milostivo na jednu dogorevajuću sveću. I očisti plamen njen. Jer samo čist plamen diže se k licu Tvome, i ulazi u oko Tvoje, kojim gledaš sav svet.