ПОМАЖЕ БОГ

Молитве на језеру

III

Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.

Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасјани твојим лакоумом, личе на огледала. Но кад си корачао с једног дана на други, лажна огледала су се разбијала као танак лед, и ти си гацао по влази и блату.

Може ли дан, коме су јутро и вече капије, бити дан?

Господе светлоносни, за једним даном чезне моја душа, растрзана обманама: за даном без капија, из кога је потонула у смену сени. За даном Твојим, што називах даном својим, кад бејах једно с Тобом.

Има ли среће, човече, иза твојих леђа, коју би желео да се поврати? Од два залогаја исте сласти други је отужнији. Од јучошње среће, изнете на данашњу трпезу, ти окрећеш главу с досадом.

Дати су ти само тренуци среће, да те ожалосте сећањем на праву срећу, у недрима неизменљиво Срећнога, и векови несреће, да те пробуде из буновне самсаре обмана.

Господе, Господе, једина срећо моја, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?

Господе, младости моја нестарива, у Теби ће се окупати очи моје и засјати сјајем над сунчаним.

Сузе праведника Ти брижљиво збираш, и њима светове подмлађујеш.

ПОМАЖЕ БОГ

О НАУЦИ, УМЕТНОСТИ И СПОРТУ

Цивилизација којом се човечанство толико поноси, има очигледно антихришћански карактер. Њени предводници и вође, творци онога што називају културом, радили су на томе да религију као веру у Бога замене култом човека, да земаљски живот представе као једину вредност, то јест да земљу углаве на глобус, а небо у астрономску карту. Представници савремене цивилизације: филозофи, научници и уметници, већим су делом људи са заглушеним или смањеним духовним чулом и истовремено са тананим и изоштреним душевним способностима. Свет не може да разликује својства духа од својстава душе, па стога сматра те људе ауторитетима и судијама у питањима која се тичу области духа и вере. Међутим, дух поседује способност непосредног сагледавања и подсвесне духовне проницљивости, осећања и проживљавања свог општења са Богом и духовним светом; унутрашњи логос; чуло истине, више лепоте и сагласја; способност за целинско повезујуће размишљање; чуло вечног и бесконачног; наравствено (морално) оцењивање - глас савести; вољу у смислу пажње и усмерености према духовном свету. Говорећи сликовито, људски дух је пријемник који хвата и одражава у себи светлосне таласе - подстицаје који долазе из царства вечности, и прочитава у свом унутрашњем логосу њихове кодове. Човечји дух је сродан духовном свету, па зато човек стоји на граници између времена и вечности, тварног и духовног, обједињавајући их у себи.

Ум научника често је једнострано развијен. Они опажају појаве тварног света, врше опите, уопштавају, траже законитости, износе претпоставке. Њихов ум је душевне природе, окренут је према земљи. Ту су развијене такве умне способности као што су опажајност, памћење (које се сада са успехом замењује рачунаром), моћ проналажења сличности односно уопштавања, те установљавања законитости, то јест услова у којим се опит или природна појава понавља; разумска довитљивост, када се чињенице преносе на подручје претпоставки, а од претпоставки се праве теорије. Та душевна усмереност прождире све човекове животне силе. Дух остаје неделатан, замењује се душевним силама. Научник питањима вере обично приступа са земаљским мерилима. Ретко је способан да се узвиси до вере Откривења, вере духа. Он њу најчешће замењује оним што подлеже спољашњем опажању - психологијом и етиком, занемарујући оно главно: да је вера стање духа, способност за општење са Божанством, дакле не спољаши податак, него унутрашња веза. Тако се код научника запажа преимућство душевног над духовним.

Филозофи су исто тако, а можда још и више удаљени од вере Откривења. Док се научници баве појавама тварног света, односно проучавањем својстава материје, која у суштини немају никакве везе са духом, филозофи замењују физичке чињенице разумским појмовима и логизовањем, који су такође настали у свету временог и коначног, и непримењиви су на област духовних стварности и на бесконачне величине.

Филозофија јесу разумска сањарења ума, који се поставио на место Бога. Филозофија је створила посебан језик мисаоних појмова и израза, чије уређење састављају логички системи, а врсте речи разлучени појмови, где се реч од вишедимензионалног симбола крајње приближава једноврсном мировању. Но ти се филозофски склопови односе не само на сазнање као на садржину сазнаваног, већ и на начин сазнавања као разврставања градива речи. Док наука развија душевно-разумску настројеност, филозофија је апсолутизује. Филозофија чак и тада кад покушава да говори о духовном и метафизичком свету остаје по свом облику разумничка, и зато је супротна Откривењу као датости која се усваја вером.

Вера (овде имам у виду хришћанство) учи обједињујуће прихватати Откривење као истину, укључивати ум у светлосно поље Откривења, а идеалистичка филозофија покушава да замени откривење мрежом разумских судова и закључака, да угура духовни свет у "Прокрустову постељу"[1] логике и апстракције. Стога идеалистичка филозофија најчешће поприма облик деизма и пантеизма[2], то јест нагодбе са материјализмом. Бог научника је разумност васионе, математичар који је створио савршени систем свемирских величина и бројки. Бог филозофа је виши разум, сила светских идеја и метафизичко начело физичког постојања, апсолут у коме се сједињују нешто и ништа, с којим није могуће као са личношћу ступити у општење, који не чује молитве. Код Бога филозофа нема љубави, већ има само дивовска количина закона, нема човекове слободне воље, већ само ланац узрока и последица. Уосталом, научници и филозофи могу бити верни и у хришћанском смислу те речи, верни у ширини своје личности неиспуњене науком и филозофијом; не уз помоћ свог стручног размишљања, него упркос њему.

Хришћанство се бави Откривењем, наука законитостима; филозофија идејом, уметност (об)ликом; вере које немају откривења (такозване вере, религије) - представама метафизичким по садржају и митолошким по облику. Уметност је стварање облика. Облик је нераздвојно повезан са маштом, машта - са страшћу. У уметности душевност у још већој мери гуши духовност, ту се дешава право поседање духа од стране душе. Страсна осећања заглушују духовна чувства, машта окамењује способност сазрцања; усхићење и надахнуће који опонашају духовност лишавају душу небеског спокоја, који даје благодат. Наука апсолутизује материјални свет (законе твари и енергије), филозофија - људски ум, његову способност за логику, а уметност замењује мишљење језиком чувстава и страсних проживљавања, бави се дубљим слојем спознаје. Измишљени свет филозофских апстракција уметност замењује светом страсних маштарија.

Уметност је умеће саосећања. Савремена уметност представља грудву страсти. Она држи човека у стању нервне напетости. Духовно осећање никада не презасићује, никада не постаје уобичајено за човека, увек је ново и непоновљиво. Душевно страсно осећање, пак, стално жуди за разноликошћу, услед чега је уметност непрекидна потрага за новим, још недоживљеним осетима. Оно од човека прави сладокусца страсти. Сладокусац се не задовољава обичном храном: његов изоштрени и изопачени укус захтева оно што код нормалног човека изазива одвратност. Зато се уметност претвара у продавницу са широким избором свакојаких отпадака, од којих се припрема јело за прождрљивце презасићене обичном храном. Савремена уметност као да црпи надахнуће из два извора: убиства и сношаја.

Испочетка је уметност била верска, односно символички језик културе као области духа. Изгледа да је прво посветовљење култа била античка трагедија, која је у свом ранијем облику подсећала на богослужење и била митолошке природе. Трагедија је била патворено одгонетање, раскривање култа, његово отеловљење и очовечење. Очишћење душе као додиривање са духовним светом заменила ја катарза[3], саосећање, чувствено душевно стање. Победа врлине преко обавезне погибије човека јесте предмет древних трагедија. Потом се тематика мења, митолошки симболи нестају, замењује је романтична драма и комедија, као и епско песништво. Следећи степен посветовљавања је проглашење самовредности и независности човекових душевних осета. Вечна тема постаје земаљска љубав са јаким спектром осећаја: од чежње за изгубљеном љубављу према Богу до грубог натурализма. Од пнеуматологије уметност иде ка психологији, од психологије ка физиологији, и напослетку, од физиологије ка патологији.[4] Савремена уметност у последње време све више подсећа на култ стоваришта смећа великог града. Не говоримо овде о појединачним појавама у уметности, него о општој тежњи и усмерености.

Разхристовљење света напредује дивовским корацима. Сада вера заузима у човековој свести мали кутак, попут сиромашка који се шћућурио на тавану свог богатог рођака кућевласника. Средства масовног обавештавања, нарочито телевизија, допиру својим пипцима не само до сваког села забаченог у планинама или поларног засеока, већ и до скоро сваког могућег боравишта. Први потоп који се сручио на земљу био је водени; он је претворио копно у океан, а врхове планина у гребене. Последњи потоп ће бити огњени. У данашње доба, пак, на нас се диже потоп прљавштине као горска бујица; он постепено гута последња острвца хришћанске духовности. Свето Писмо није само историја израиљског народа, него и историја целог људског рода: и ето, Мојсеј се удаљио на врх Синаја, Арон је од злата направио теле, и народ уз звуке музике плеше око новог бога - изливеног златног кипа.

Драма наступа као најстарији облик световне уметности. Античка драма је садржавала све видове уметности. Но треба приметити да тај спој није био потпун, већ пре веза разнородних елемената. Током времена уметност се распала на издвојене врсте и жанрове. Световна музика је преображавање страсти у ритмове и мелодије. Страсност музике може да достигне утанчане и оплемењене форме, као на пример Бахова музика, коју неправилно називају духовном. У музици се могу одражавати космички ритмови; музика може да буде прозрачна, попут речних струја, или замишљена, попут маштарија отеловљених у звуковима. Ипак, музика спада у област људских осећања - она не може бити наткосмичка. Духовна област се не може изразити језиком музике: то је област тиховања, но не као одсуства и пустоши, већ као пуноће живота; не као мировање, већ као кретање вечних дејстава које није могуће изразити у висини и учесталости звучних таласа. Пратити глас духа значи умети слушати тиховање, где нема ни звукова, ни ритмова, ни мелодија, већ свеиспуњавајућа тишина. Музика је најнепосреднији и најинтимнији вид уметности, због чега дубоко обузима човекову душу; овде и јесте опасност: музика силовито уводи душу у област страсних маштања.

Црквено појање, као музика човечјег гласа која претвара молитвена чувства у напеве, условно је и символичко. Правила те музике начинила су филтер који је очишћује од налета страсти. Да би је схватили, потребна је претходна припрема. Човеку који у музици тражи насладу и занос она може изгледати помало суха и једнолична.

Покајање и молитва могу души да открију лепоту црквених песама. Међутим, за савременог сластољубивог, нестрпљивог и лењивог човека она се показала туђа, те се постепено заборавила и истиснула из храма страсним мелодијама, које имају мало везе са текстом и духом молитве.

Световна музика не може да изрази лепоту духовног света, али је она способна да ухвати и уобличи звукове безумља из демонског света: хаоса, таме и распада. Савремена рок и поп музика је демонска апокалипса, плес смрти и слутња будућих пропасти.

Музика је најинтимнији вид уметности, и стога је она ваплотила у себи колективну хистерију Божијег заборава и човечанства које пропада у својим гресима.

Сликарство је немоћно да изрази стварност духовног света - осим његове посебне подврсте, која је названа православним иконописом; у њему се слика претвара у образ - символ, који је лишен чувствене сједињивости. Обична слика не може да изрази духовни живот, али понекад има моћ да улови, овековечи у бојама, као у бледим сеновитим одразима, кутке духовног света на земљи: манастире, храмове, лица озарена радошћу молитве или болом покајања. Али, Њестерове и Пољенове слике[5] су само острвца у мору страсног сликарства, зраке плаветнила на небу прекривеном црним облацима, тајанствена песма тишине усред громких песама и славоспева плоти. Сликарство је немоћно да представи постојање духовног света, али је савремени апстрактизам успео да завири у бездане пакла и људске подсвести. Он је одразио поступак распада људске личности - претварање човека у конструкцију. Он је нацртао илустрације за рок и поп музику, изобразио је свет у падавичарским грчевима.

О позоришту нема потребе посебно говорити. Још га је свети Јован Златоуст назвао "школом страсти". Савремено позориште је у поређењу са ранијим постало примитивније и простачкије: постало је кухиња пикантних јела и оштрих осета. Од древног позоришта се разликује по томе што се тамо допуштао мањи степен обнажености. Но нас посебно забрињава нешто друго: позориште је у трци за модом зажелело да опонаша Цркву, те приказује игре и балете на библијске теме, то јест обесвештава и банализује саму веру. Чудно је то што неки хришћани и представници Цркве зову то духовношћу. Чудно место за духовност! Уосталом, "о укусима се не расправља..." За нас је, међутим, лакрдија на верску тематику одвратнија и више узнемирујућа чињеница него отворени демонизам. Пилатови војници су Христу, изругујући се над Њим, навукли пурпурни огртач - плашт војсковође. Данашњи позориштари иду далеко даље: они желе да представе Христа у улози пајаца који плеше на позорници.

Световна књижевност такође не може да ослика живот духа. У свој светској књижевности није створен ниједан лик хришћанина. Чак и у најуспешнијем књижевном покушају да се представи живот хришћанске заједнице, у роману "Куда идеш", као главни јунак наступа незнабожац Петроније. О духовном животу могу да пишу само свеци, али они не састављају романе, не измишљају уметничке ликове, не упуштају се у такво стваралаштво где делују силе маште и уобразиље. Сваку маштарију светитељи сматрају лажју, а сваку уобразиљу - дејством страсти. Колико год код световних писаца преступнички типови испадају рељефни, живи и верни, толико су бледи и беживотни ликови хришћана који филозофирају на страницама књиге, а затим бестрага ишчезавају из сећања. Писац заснива и ствара лик на основу својих сопствених осећања и проживљавања, он сам живи у својим јунацима. Када се певач труди да подигне глас на висину која премашује његов гласовни распон, уместо звука из грла излеће шкрипа и писка слична јауку. Пример тога су Пастернакове песме на верске теме, где је духовност замењена душевношћу и песма се завршава крчањем.

Свој удео у поступку обездуховљавања савременог друштва има и спорт. У чему видимо одричан утицај спорта на човекову душу?

I. Душа прима подстицаје који долазе од неколико извора: од духа; од тела; од спољашњег материјалног света; од невидљивог натприродног света; од садржине свести - разумске и чувствене природе. Наша душа и с њом повезани нервни систем сваки трен прима и прерађује огромну количину података. Бављење спортом и телесно усавршавање (бодибилдинг, фитнес, аеробика) намећу везивање и пријемчивост душе за телесне подстицаје; душа се усмерава само према телу. Подстицаји који долазе од духа при томе остају без одазива, као да их душа презире. Јачина умног рада се при бављењу спортом обично смањује. У живчане центре, као у матичну управу, пристижу надражаји од сваке ћелије човечјег тела. Код бављења спортом се ћелијски процеси поспешују, а самим тим и снага и напон њихових подстицаја; они постају све захтевнији и упорнији. Услед тога тело почиње да троши енергетску залиху људског организма у већим количинама него обично, то јест нарушава душевни склад, те на тај начин као да поробљава душу. Однос између духа и душе, између душе и подсвести (садржине свести) се отупљује. Утисци који се примају преко чула више су површинске и употребне природе; њихова се веза са осећајно-умним подручјем смањује, што значи да се утисци подвргавају другом поступку прераде, ниже каквоће.

II. Ојачавајући телесне основе у човеку, спорт унапређује нагонско подручје, тим више што многе врсте спорта подражавају тучу, борбу, и тако даље. Овде нагони имају преовлађујући значај, а надзор ума над њима постаје сувишан, па чак и ометајући чинилац.

III. Код неких душевних оболења јавља се следећи признак: болесник почиње да чини једнолике механичке покрете. Ту се ради о поремећају везе између вегетативног и централног живчаног система.[6] Такви покрети се одликују одређеном учесталошћу и трајношћу. Човек чини покрете са искљученом свешћу, попут машине. Исто тако и спортски тренинг укључује вежбе засноване на аутоматским покретима, које човек понавља током одређеног времена. Обични рад захтева целисходне покрете, у којим учествују и централни и вегетативни нервни систем - говоримо прилагођавајући се савременим изразима. Код аутоматизма та веза слаби, вегетативни живчани систем добива самосталност са којом касније не може изаћи на крај. Покрети се дешавају изван надзора свести. Овде се опет ремети складна веза међу душевним силама. Психолози су приметили да поступак механизације рада, на пример рад на бесконачној траци, приближавајући се до одређене мере аутоматизму, делује разорно на човекову душевност. Рад на текућој траци је нарочито шкодљив облик производње. У обичном послу се поставља циљ, решава се задатак, изабире се средство, телесни покрети се не понављају један за другим, свака деоница посла мења им нарав. Стога ни тешки физички посао не нарушава целовитост човековог душевно-телесног састава, не сужава му домет свести, не прави од њега робота. А тренинг је, како је већ речено, заснован на склоповима споља бесциљних покрета аутоматске природе.

IV. У спорту тело не постаје оруђе душе, већ циљ сам по себи. Сама реч "фискултура" (физичка култура) може се протумачити као поклањање телу, чашћење тела (лат. cultura - служење, чашћење). Душевни и духовни свет спорту су сасвим непотребни, осим неким облицима источњачке борбе и јога вежби, који су повезани са демонским светом и упражњавају очигледне медитације. Спорт укључује надметање, двобој, односно самопотврђивање преко победе над противником. Психолози су опазили да спорт од другова који се такмиче један против другог, прави противнике не само на борилишту, већ и у свакодневном животу; спорт не здружује, него раставља и супротставља људе.

V. Што се тиче јога вежби, оне су тесно повезане са одређеним медитацијама антихришћанске нарави, и у својим асанама (позама) поистовећују човека са предметима и животињама, што ће рећи - нарушавају његову осећајну самосвест, а такође посредством ставова и медитација вештачки побуђују полне центре, да би се и та енергија искористила, преобразила и распоредила. Човек по схватању јогија није личност, него краткотрајни склоп појединости.

VI. Неки људи упркос очигледном тврде да борилачки спортови (бокс, карате и други) чине човека спокојним, уравнотеженим и мирољубивим. У самој ствари такви људи, добивши стални комплекс борбе, теже томе да га остваре не само у спортским дворанама, него и на улици. Навика ствара потребу; култ борбе ствара потребу за њом, те човек подсвесно или свесно сам изазива одговарајуће услове за њу. Статистика не даје умирујуће податке. У преступничким круговима каратисти заузимају веома јак положај, што никако не сведочи о њиховој мирољубивости. Поред тога, медитативне припреме за источњачке врсте борбе поистовећују човекове покрете са покретима звери и животиња (ударац лава, ударац бика, при којим човек мора да их замишља и да се у мислима са њима поистовећује): примењује се самохипноза ради развијања зверске стране у човеку.

Поклоници спорта указују на Платона који је једном био победник на Олимпијским играма, а од наших савременика на писца Метерлинка[7] који се бавио пливањем и аутомобилским тркама, и одушевљавао боксом. Међутим, као прво, античке атлете нису биле бодибилдери ни спортисти који су се специјализовали за једну једину област; њихова водиља је била лепота тела, а не повећавање мишићне масе. Значајно је да се покровитељем Олимпијских игара сматрао Аполон - бог лепоте и уметности. За древне атлете је својствено да су избегавали једностраности у развоју тела, као и аутоматизацију покрета. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. За победу је атлети требало јединство снаге и лепоте, естетика у самој борби, сналажљивост, домишљатост у одговорима. Значајно је да су древне атлете називали аскетима, а борцима стављали на главу исто што и песницима - ловорове венце. Њихове вежбе су биле блиске човековом животном послу (на пример, лов, пењање на планине и тако даље). Припрема је обухватала обавезну дијету, која је прописивала уздржавање од алкохолних пића. Човеку који је прекршио установљена морална правила, није био није било дозвољено учешће на такмичењима.

Данашњи дизачи тегова изазвали би код древних јелина не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића и жила, кад чак и магаре може да понесе на себи товар исте тежине као тегови, а да га за то нико не одликује?! Треба споменути и једну очигледну чињеницу: савремени спорт је проузрочио целу гомилу поломљених лобања и носева, али није дао ни једног Платона. Што се тиче Метерлинка, он није био толико спорташ, колико поклоник бокса, поклоник свега зверског у човеку. Он је, као и већина декадената, био песник тамних нагона људксе подсвести, па је стога опевао бокс, као Ередија[8] у својим сонетима очњаке и канџе ("борба зверовских тела, сраслих у лету"). Симптоматично је да је Метерлинк припадао, заједно са неким француским песницима-симболистима и композиторима, једној демонској секти.

ПОМАЖЕ БОГ

Владика Николај (Велимировић)

РАЈСКА ПИРАМИДА

Увод

У старо прастаро време цареви мисирски, фараони, зидали су пирамиде од камена. Нека од тих пирамида високе су 50, неке 100, а неке и преко 100 метара. Има их које су два пута више у висину од Свете Софије, најславније цркве на Православном истоку. Загонетка је због чега су фараони зидали ове пирамиде, као што је у старом многобожачком Мисиру све загонетка, све гатка, све гатање. Но, изгледа највероватније, да су фараони подизали ове џиновске зидарије маштајући о бесмртности својој. Гатали су они о бесмртности душе, гатали и о бесмртности тела. Свакако још да им је побуда за ово зидање била и сујета, узајамно надметање Свак је од њих желео овековечити себе једним таквим спомеником, који би пркосио времену и трајао докле земља траје. У мисирској "Књизи мртвих" изражено је гатање Мисираца о суду Озирисовом и бесмрћу човековом на сто начина, све у мутним слутњама и нагађањима.

То старо мисирско гатање о човековој бесмртности објављено је у Хришћанству као стварност. Само је у Хришћанству појам о бесмртности очишћен од сваке заблуде, отргнут од мутних многобожачких сањарија и од фантастичних слутњи и произвољних нагађања. Појам о бесмртности у хришћанској епохи везано је за постојање Једнога Живога Бога, и за спаситељску жртву Христову и Његову васкршњу победу над смрћу.

И Хришћанство је побудило људе на зидање пирамида. Побудило је на тај посао не само цареве и великане овога света него све људе, који верују у Христа и иду за Њим. Јер су сви Хришћани названи царевима по речи Тајновидца: и учини нас цареве и свештенике Богу и Оцу својему (Откр. 1,6). Према томе сваки Хришћанини има част и дужност да зида једну пирамиду за себе. Колико, дакле, Хришћана у свету - толико пирамида. Ове хришЋанске пирамиде су далеко више у висину од свих фараонских пирамида. Оне се не могу мерити обичним метром. Узносе се изнад сунца и месеца и васцеле материјалне васионе. Узвисују се у небеса и тамо се тек виде у свој величини и красоти својој. Нити се боје времена, ни кише, ни ветра, ни мраза, ни бомби, ни граната, нити икакве слепе разорне силе. Сав свет је немоћан према тим хришћанским пирамидама. Оне стоје ван рушења и ван смрти. Њима је осигурана бесмртност у свету, где се име смрти не спомиње нити жаока смрти осећа. Јер то су пирамиде духовне, стварније од сваке физичке стварности. Оне су на духовном темељу засноване, духом постројене, духом украшене, духом утврђене и духовном царству намењене. Потребу и план ових пирамида објавио је сам Господ Исус Христос. Зидари су сви крштени људи, уз свемоћно садејство самога Духа Божијега. Свака та пирамида има девет главних спратова, и десети је спрат кула радости, којом сам Творац крунише целу грађевину. Сваки спрат опет има по неколико својих посебних спратова са много одељења. Сви виши спратови темеље се на онима који су испод њих, као што је природно и при обичном зидању на земљи. И сви укупно представљајуи једну прекрасну стројност, да се око не може нагледати. Као што је познато, фараони су зидали своје пирамиде на песку, и довлачили су камен издалека. Пирамиде хришћанске, рајске пирамиде, основане су на најтврђем темељу, на камену, а тај камен је Христос, о чему говори велики апостол Христов овако: тако дакле више нијесте туђинци и дошљаци - домаћи сте Богу, назидани на темељу апостола и пророка, којих је камен од угла сам Исус Христос, на коме сва грађевина састављена расте за цркву свету у Господу, на коме ћете се и ви сазидати за стан Божији у духу (Ефес. 2,19-22).

Први спрат

На једној узвишици изнад плавог језера Генисаретског седе Божански Стројитељ на зелену траву и отпоче откривати план новог зидања, није показивао план на хартији нит га је писао писаљком. Него силним речима печатио га је у душе ученика Својих и народа као дијамантом у умекшани восак. Прве Његове речи откривају, како се отпочиње зидање рајске пирамиде, и како се строји први спрат.

Блажени су нишчи духом, јер је њихово Царство Небеско. Само је толико рекао о зидању првог, најширег и најтврђег спрата, који треба да држи и носи на себи сву осталу палату. Но, ово ти је довољно, о Хришћанине, само ако истински желиш зидати царску пирамиду, којој ћеш се радовати у Рају вечности. Сам знаш, да што год су темељи једне грађевине дубље у земљи, то је грађевина сигурнија. Нишчета наша људска врло је дубока; тако дубока и скеивена, да многи не силазе до дна њенога. Но благо онима који сиђу баш до дна. Нишчета људска није неки дар, који се добија споља већ стварно стање, које треба само сазнати. А до сазнавања своје нишчете долази се неласкавим испитивањем себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој нишчети: 1) о нишчети у погледу свога знања, 2) о нишчети у погледу своје доброте, и 3) о нишчети у погледу својих дела. Нишчета је виши степен сиромаштине. Ту превелику сиромаштину, управо ништавило, осећа човек било да посмотри своју мисаону моћ, било моралну, било пак делателну. Хтео би да дође до сазнања о судби својој, ко је он и откуда је и шта му треба чинити у овом преплетеном ткиву живота. Но увиђа - баш и ако је најученији - да је све његово знање према његовом незнању као шкољка воде према мору воденом. Хтео би се уздићи добротом изнад свих других бића у свету. Но види како пада на сваком кораку у каљугу зла и опачине. Хтео би увек чинити најбоља и највећа дела, но увиђа своју немоћ, своје ништавило. Остали људи не могу му помоћи, јер су и они ништавни као и он, по речи песника:

"све њихове мисли на једно сабране

"ништа друго не представљају ми

"до кроз мраке жедно тумарање

" и погледа мраком угашена"

Тада се човек браћа Творцу своме, пада у прашину пред Њим, предаје се вољи Његовој и вапије за помоћ. Ово сазнање и осећање своје крајње немоћи и крајњег ништавила назива се нишчетом духа. А нишчета духа противи се охолости духа. Међутим охолост је много веће ништавило од нишчете духа. Сазнавати и осећати своје ништавило много је мање ништавно од охолости. Јер охолост је не само не знање него и глупост. Охолост је мати свих глупости и свих зала људских. Познати себе значи увидети своју немоћ и своје ништавило; Потом доћи до скрушености срца, и најзад завапити Богу за милост и помоћ.

Скрушеност или смерност, што потиче из правог сазнања своје немоћи, основа је свих врлина, основа духовног живота сваког Хришћанина, основа и рајске пирамиде. Јован Колов рекао је: "Смиреност то су врата ка Богу". Једном се препирао зли дух са светим Макаријем, па најзад узвикну:"Све могу Макарије, што и ти можеш, само ме ти једино побеђујеш - смиреношћу!" За смиренос је неко рекао: она нема језика да говори зло о другима, нема очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло."

Ко је увидео, да у своме ништавилу не може ништа без Божије помоћи, тај добро зида први спрат рајске пирамиде. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Бог.

На сваком кораку, од јутра до ноћи разуман човек сазнаје истинитост ових речи. И једино то сазнање чини га великим пред Богом.

Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији. А кад Дyх Божији уђе и настани се у души, онда Он зида целу рајску пирамиду по Своме разуму и Својој вољи, само под фирмом човека. О, Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или хотења. Рекао је Бернард од Клервоа:"Ко стекне право познање себе, постаје презрен у сопственим очима."

Не говори, охолицо, зашто бих ја сам себе понижавао и подништавао? Нико од тебе не тражи, да ти себе понижаваш него само да признаш своју пониженост. Нико од тебе не тражи, да од себе првиш ништавило, него да признаш своје већ постојеће ништавило, које је ван спора. Кад признаш оно што већ јеси и исповедиш, тек онда ћеш моћи положити први камен у темељ свог духовног зидања. Потом ћеш моћи изидати и цео први спрат своје рајске пирамиде, који је сав као од железа: и чврст као железо и таман као железо.

Други спрат

Када је први спрат добро озидао, тада Хришћанин хита ка стројењу другог спрата. Први спрат не привлачи толико својом лепотом, као што ни гвожђе не привлачи, али је он чврст и користан, као што је и гвожђе чврсто и корисно за висока зидања. Више је у земљи него изнад земље, више невидљив него видљив, као сваки темељ. Смиреност није нека врлина што сија и блешти. Први спрат је сав од мисли о свом личном ништавилу и од осећања свога ништавила и немоћи.

Други спрат је од суза. Блажени који плачу, јер ће се утјешити. Сузе - чудан материјал! Сасвим нежан, но поуздан. Он блиста као камен опал. И заиста овај други спрат, спрат од суза, изгледа као спрат од драгог камена опала.

У охолога нема суза. Он се хвали тима што не може да плаче и што никад није заплакао. Он не зна, да је то слабост а не снага. На његове очи излази сухи огањ што распростире сухост на срца људска. Охолост је израсла из плитке земље на камену. Међутим у дубини се јавља влага. Скрушеност пред Богом личи на дубоко орање, на коме се јавља влага. Скрушени или смирени у духу плаче. Његова је душа сва сузна, чега су му и очи сведоци. Неко од православних учитеља говорио је о два крштења: једно водом а друго сузама. Други опет рекао је: плачи дан и ноћ и не знај ситости у плакању!

Можеш и ти помислити: сузе су знак слабости! Не помишљај тако. Хришћани, који су највише плакали, с песмом су ходили на губилиште.

"Сузе су јелеј очију" рекао је Антоније Велики. Највеће грешнице: Марија Египћанка, Таиса и Пелагија опрале су своје душе сузама, и посветиле се. Тако и хиљаде других.

Тако можеш и ти, Хришћанине. За многи смех у животу сигурно ћеш се кајати, но ни за једну сузу проливену. Тешко вама који се смијете сад, јер ћете заплакати - реч је света из најсветијих уста (Лк. 6,25). Никад није никло зло из семена суза, а из семена смеха никла су заиста многа зла. Ипак нису ни све сузе Јеванђелске сузе. Сузе, које су потребне за зидање рајске пирамиде нису оне од претераног гнева нити оне од жалости за изгубљеним или недобијеним благом.

Јеванђелске сузе су оне што теку из скрушеног и покајаног срца. Јеванђелске сузе јесу сузе за изгубљеним Рајем. Јеванђелске сузе јесу и оне што се мешају са сузама деце и страдалника. Јеванђелске сузе јесу и оне што перу наше увреде нанете небеској Љубави.

Као што се роса ствара кад се сретну хладан и топао ваздух, тако и сузе природно и лако теку из човека, који се сусрео са топлином љубави Оца небеског. Сузе су ми хлеб дан и ноћ, исповеда покајани цар, када му се хладно срца сусрело са топлотом духивнига Сунца (Пс. 42,3).

Они што никад не плачу, никад не осећају утеху. Само расплакано дете зна за утеху, кад га мајка помилује.

Није узалуд овај свет назван долином плача. И сам Бог кад се јавио у свету лио је сузе.

Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и неплача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху. Сам Бој јавиће ти се као yтеха твоја. и у тишини твоје утешене душе сам Он зидаће даље твоју рајску пирамиду.

Трећи спрат

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу. Кротошћу се, дакле, зида трећи спрат рајске пирамиде. Кротост је унука смирености а ћерка плача. Најбоље личности припремног Завета, Самуил, Јован Крститељ и Дјева Марија - исплакане су од Бога. И сама кротост је врлина исплакана. Због тога је, свакако, кротост тако нераздвојна од споменутих личности кап суза од срца. Кротост може доћи само на треће место, и трећи спрат може се стројити после првог и другог. Пошто се облаци излију, настаје тишина; тако и свака кротост долази после плача. Кротост није била непозната ни у старозаветном времену. Каже се, на пример, за Мојсеја да бјеше човјек веома кротак мимо све људе (IV Мојс. 12,3). Говори се и о кротости праоца Јакова и цара Давида (спомени се, Господе, Давида и све кротости његове). Но тек од Христа кротост је убројана у неопходну грађу за зидање душа људских. Јер ја сам кротак, рекао је Син Божији. А какв је Он, тахви треба да буду и Његови. Кротост је прва врлина Христова, коју су људи запазили. Гле, јагње Божије! узвикнуо је свети Јован Претеча, када је спазио Месију на Јордану. Други су се гурали да што пре дођу до Јована, да га чују и да се крсте. А Исус се није гурао, него је кротко обилазио и заобилазио. Као јагње што никога не гура. Као јагње што обилази и заобилази.

Кротост се јавља, пре свега, у негурању у прве редове. А то долази од савршене преданости вољи Божијој. Кротак зна, да Творав поставља људе гед Он хоће, и готов је да врши вољу Божију било у првим било у последњим редовима. За њега је споредно, где ће бити стављен, а главно је да слуша вољу Божију па где био да био. Кортак зна, да они из последњих редова ако врше предано вољу Божију, добијају славнији венац од оних који су се прогуралу у прве редова да изврше вољу своју. Још се кротост може и овако исказати: никога не увредити а трпељиво поднети сваку увреду. Уистину, јагње је слика кротости. Представите себи Христа пред зверским судијама Његовим. Док су они викали, хулили, пљували и раздирали хаљине на себи, Он је стајао ћутљив и као јагње безгласан. Његова тишина душе била је као тишина светлости над запенушаном буром морском. Тако чудесна и непојамна тишина, да апостол заклиње њоме верне говорећи: А ја Павле молим вас кротости ради и тишине Христове (II Кор. 10,1). И апостоли су били у кротости сасвим слични Учитељу своме. Он их је послао као јагањце међу вукове, тј. кротке међу охоле, трпељиве међу осветљиве. Као дојилице које страдају од своје одојчади, али трпе и сносе. Бијасмо кротки међу вама као што дојилице његују своју дјецу (I Сол. 2,7). Неки посетиоци задиве се, како један свети муж подноси псовке чобана око његове колибе. На то он одговори:"тиме се учим трпљењу зла, говорећи себи: ако не могу да поднесем ово зло, како ћу поднети веће кад дође?"

Некога старца опет поткрадао сусед, који га је служио. Кад год би ушао у старчеву одају, он би понешто узео и однео. Старац је то све гедао но ништа није рекао. Кад му дође смртни час, скупе се сви суседи око старчеве постеље, а старац узе руке онога свога послужитеља и поче их љубити говорећи:"Овим рукама имам ја да благодарим што данас одлазим у Царство небеско."

О, кротки, ви ћете наследити земљу. Питате ли, како то? Онако као и апостоли. Чије се име данас чује по свој земљи више од њиховог? Који је то цар или кнез, чија се реч слуша на све четири стране света тако као реч апостола? Некротки неће наследити ни стопу земље, ни овде ни у Рају. А ти, Хришћанине, помоћу кротости зидај трећи спрат своје рајске пирамиде. Кротост је ка драги камен амнетист, што се прелива у прекрасним благим бојама.

Четврти спрат

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Ово је план зидања четвртога спрата рајске пирамиде. Овде је грађа глад и жеђ за правдом. Глад и жеђ одувек су служиле као подстрекач зидања на земљи. Но овде није реч о телесној глади и жеђи, која се утољава хлебом и водом. Овде је реч о једној већој глади и жеђи, о оној коју душа кротка човека носи у себи, и коју сва земља са свима својим јелима и пићима не може утолити. Човек кротак, човек јагње, рекао би сит је и задовољан зато што ћути и трпи. Уствари велика глад и жеђ за правдом крије се у дубини душе његове као нејављен вулкан.

Лако је нахранити охолога, тј. онога ко све дане своје на земљи употребљава за рушење своје душе. Сваким муљем земаљским он се храни и поји. Прогурај га само напред, на чело каравана људског, и он ће бити сит и задовољан. Али онога ко је сазидао три прва спрата рајске пирамиде ништа земаљско ни пролазно ни трулежно не може заситити. Он гледа на свет Божијим очима, мисли Божијом умом, и тражи Божију правду. Под праводм се овде разуме истина и поредак, онако како је Богом откривено и наређено. Истина о Творцу, исина о свету, истина о човеку, истина о циљу и истина о путу.

Поредак унутра и поредак споља, поредак у души, поредак у телу, у друштву, у свету, у свему - поредак сходан истини. Другим речима: правда је двоје: знање истине и правило владања. Све што човек треба да зна и да твори, да би се приближио Богу названо је једном речју - правда. Гладни правде нису били фарисеји, јер су мислили да имају правду. Гладан правде није био на Пилат, иако је мимогред упитао Христа: шта је истина? Гладни и жедни правде били су сви они који су се од почетка прилепили уз Христа и нису Га оставили до смрти. Гладни су правде и данас они који гладују за Христом. Јер Христос је сва пуноћа правде, сва истина и сав поредак, Он који је за Себе рекао: Ја сам истина, и: Ја сам пут.

Онима који су гладни и жедни Христа као савршенства правде обећано је, да ће се наситити Верујући овом обећању многи Хришћани су презрели глад и жеђ за светом и светским, и пошли да траже засићење своје духовне глади и жеђи. Многи од њих остављали су све, па су се повлачили у себе, затварали у пештере, осамљиваљи у пустињама, привезивали за столпове, да би неговали духивну глад, и да би ту пробрану глад засићивали правдом небеском, тј. Христом Господом. Они су гладовали за небом, а свет је гладовао за њима. Цар Константин Велики позвао је светог Антонија из пустиње, да му дође само да га види. Цар Теодосије молио је старца Сеновија, да дође из Египта у Цариград - само да га види и чује. Цар Лав путовао је у пустињу, само да би видео Мојсеја Мурина, светог човека.

Дакле, моћни цареви, код којих се будила духовна глад, силазили су са својих престола и тражили да виде оне који су се осећали најгладнији и најжеднији, и који су се даноноћно страсно пружали засићењу небесном трпезом правде Божије. И мада су и ови до краја живота осећали ову узвишену, пробрану глад, свет их је сматрао ситим. Они су сматрали светску ситост глађу, а свет је сматрао њихову глад ситошћу. Заиста, вештина је и глад изабрати. Од две глади слуге Божије бирале су глад за небом. И том глађу они су зидали четврти спрат своје рајске пирамиде, чврст и дивотан као драги камен смарагд. Гле, њихова глад је једина, која ће се заситити. А варљива глад за светом и похотама светским никад се неће заситити ни овом ни у оном свету. Као што је рекао Створитељ кроз пророка: Гле, слуге моје ће јести а ви ћете гладовати; гле, слуге моје ће пити а ви ћете бити жедни; гле, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидјети (Иса. 65,13).

Пети спрат

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Ко је гладан и жедан вишега блага, зар ће тврдичити нижим благом? Ко је гладан непролазне правде Божије, зар ће стезати шакама пролазну прашину? Ко чезна за бесмртном ризом духа, зар ће плакати за хаљином и кошуљом од траве?

Милосиња ја за таквига онако природна као за путника који се спрема на далеки пут, да раздаје суседима све оно што ће му отежавати пут. Давање материјалних ствари најмања је жртва, али неопходна. Брига за душе људске далеко је већа жртва. Утврђење ближњих у истини, исправљати их на пут правде, и молити се за њих велика је жртва.

Највећа је жртва положити живот свој за ближње своје. Ову милостињу учинио је Христос роду човечијем. Та милостиња тако је огромна, да се она не назива више милостиња, но мења своје име и именује се - љубав.

Милостиња може потицати из разних извора, бистрих и мутних. Најбистрији извор милостиње јесте милосрђе. А милосрђе је милујуће срце. Кад неко срцем милује невољника и помаже га у име милостивога Бога онда милостиња тече из бистрога извора и има високу цену пред ангелским небесима.

Читајте прекрасне повести о двојици људи, који су названи милостивим: о светом Јовану Милостивом и о Филарету Милостивом.

Ако ко цени земаљско благо више него душу, не може бити милостив. Свети Григорије Двојеслов кад је изабран за епископа Римског јако се бојао да не изгуби своје сиромаштво. Толико се, кажу, бојао да не изгуби своје сиромаштво као што би се један богаташ бојао да не изгуби своје богатство. Стоји написано у Светом Писму Божијем: Милостив човек чини добро души својој (Приче 11,17). Кад другоме чиниш, себи то двоструко и стоструко чиниш. Јер Бог види и плаћа; а Бог је богат и богато плаћа. Преподобна мати Сара говорила је, да се милосрђе може однеговати. "Чини милостињу, ма то било испрва из човекоугодности, говорила је она. јер тако ћеш се навићи најзад чинити милостињу из страха Божијега". Серафим Саровски опет саветује, да ако немаш ништа при себи да даш сиромаху, ти се помоли Богу за њега. Бог је рекао једном немилостивом роду: милости хоћу а не прилога; то јест: бише желима да чините милост један другом него да приносите жртве Мени. Толико Бог воли људе! Он сматра нашу милостињу људима већ као жртву Себи. А ми без Њега не можемо ни бити милостиви према људима. Наша правилна мисао о људима као браћи зависи од наше правилне мисли о Богу као Оцу. И тако, сваки круг наше добре делатности ма према коме, налази увек свој центар у Богу.

Но колико је јасна заповест Божија о милосрђу, толико је оштра његова претња немилостивима. То апостол Божији Јаков изражава овако: Оном ће бити суд без милости ко не чини милости (Јаков 2,13).

А милостив ће бити помилован. Помилован на Суду Божијем. Помилован у бесмртном Царству Христовом. Помилован и милован у вечности од ангела и праведника.

И тако, милостињом се зида пети спрат рајске пирамиде. Сваки камен у том спрату представља неку милост, било према души својој или према људима, или према животињама или ма којој твари Божијој. А сав овај спрат сјаји се небеским плаветнилом, као да је сазидан од драгог камена сапфира. Ово је пети спрат рајске пирамиде.

Шести спрат

Блaжени су чисти срцем, јер ће Бога Видети.

Чистота срца основана је на милости. То је природно као што се шести спрат диже над петим. Себичњак и тврдица неће осетити оно блаженство што се назива чистотом срца. Они неће никад моћи постројити шести спрат своје пирамиде због тога што нису постројили пети. Аврам је био пун милости, а милост му је помогла очишћењу срца, а чистота срца виђењу Богу.

Зашто се не говори о чистоти душе него срца? Зато што срце представља средиште душе. Из срца излазе помисли, у срцу се таје жеље, у срцу гнезде све страсти. Због тога је изречен савет: сине, изнад свега чувај срце своје (Приче 4,23).

Док је срчика у дрвету здрава, гране се могу обијати без опасности по дрво. Али залуд сва стројност грана и мноштво лишћа, ако срчику разједу црви. Симеон Нови Богослов назива грехе црвима. Што су црви за дрво, то су греси за човека. И никакви греси не разједају срце човеково као тајни греси. Изнесеш ли црве на сунце, они ће поцркати; објавиш ли своје грехе, ма једном једином познатом човеку, опраштају ти се, и нестаје их. И црви и греси моћни су веома у тами, да у тами.

Док се Давид строго чувао да се не огреши о закон Божији, он је говорио с Богом, и лако сазнавао вољу Божију. Чим је погазио закон Божији, Бог је престао с њим говорити, него му је говорио преко других пророка.

Чисто срце је огледало, у коме Бог воли да се огледа. Бог је исписао Своје велико и страшно име свуда у загонеткама природних твари, а непосредно и без загонетки, Он се показује у чистом срцу човековом. Какво огромно уздигнуће човека над свом природом! Каква слава и част за људе, да у тескоби срца свога удостојавају се примити Домаћина као Госта! Ово је тако велика срећа за људе, да у њу тешко могу веровати они који нису погледали у јасле Витлејемске и видели, до које се низине може спустити Бог љубави. Човек може да се диже и спушта, а Бог не може да се диже но само спушта. Бог нема куд да се диже изнад Себе, а човеку је дато да се може дизати изнад себе, све до висине самога Божанства. Својом слабошћу човек се спушта, а Божијом силом се диже. Човеково је да припреми срце, да га очисти од прашине ситних грехова и од блата крупних грехова. Остало је све дејство Божије силе и Божије љубави.

Срце се чисти вером и надом и љубављу и сећањем смрти и Суда Божијег и дивљењем над тварима Творчевим и испитивањем путева Промисла и трпљењем и кротошћу и милошћу и многим другим. Но и кад се срце очисти свим овим средствима, у њему ипак остаје запах земље и греха и смрти, докле га Дух Божији као ветар са висине не проветри и као муња својим озоном не намирише. Према речима отаца: када и сећања на учињене грехе исчезну, тек онда можемо говорити о срцу очишћеном.

Чистота срца је камен хрустал, и њоме се зида шести спрат рајске пирамиде. Светлост небеска пролази кроз тај спрат и не налази препону. Ништа тамно ни прљаво нема што би је спречило, да осветли све кутове и све тачке тога спрата.

О, Хришћанине, кад будеш ступио у Царство Христово, радоваће се твојој грађевини пречисти ангели Божији, и младенци што се рано упокојише у Господу, и девице што у девичанству пређоше преко моста смрти у Рај. На овоме шестом спрату, на спрату чистоте, ти ћеш им излазити у сретање и са њима заједно сладити се гледањем лица Божијега.

Седми спрат

Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Чистота срца основ је мира. На том основу зида се спрат мира, седми спрат рајске пирамиде што се диже у небеса. Не може имати мира оно срце, које је испуњено лажним помислима, лудим жељама за пролазним светом и опаким страстима. Јер ово све изазива немир и подиже мрачне буре у животу човечијем.

У висинама се чисти мутна вода и из најпрљавијих бара. Уздигни и ти човече, срце своје горе и небеса ће га очистити. У чисто срце уселиће се тишина. А у тој тишини гледа се Бог.

Мир је духовна наслада, као и чистота срца што је духовна наслада. Ко има мир у себи, тај има велику насладу унутра у души својој. И ту му насладу нико не може отети. Ко има мир има Христа, јер је речено, да је Он мир наш (Ефес.2,14). Ко се држи кнеза мира, тај мора да има мир, а Христос је назван Кнезом мира (Иса. 9,6). Ко се на бури прибије уз Дародавца мира, тај има мир и не боји се. Мир свој дајем вам, рекао је Он (Јн. 14,27). Ко каже да има Христа у себи, тај ти већ каже да има мир у себи.

И тако, са Христом добијамо мир, без Христа никада. Павле много говори о измирењу с Богом. Но, то измирење не знчи погодбу између наше воље и воље Божије, но потпуно и радосно потчињење наше воље Божијој вољи. Павле говори и о нашем измирењу с осталим људима. Но, и то не значи погодбу наше воље и воље осталих људи. На тој погодби, том погађању и ценкању, људи су се мирили хиљаде година и нису се измирили. Него апостол Павле хоће да установи мир међу људима кроз свеопште признање воље Божије.

Ко удише, тај и издише. Ко удише мир Божији у себе, тај га издише и шири око себе. Без нарочитог напора, сасвим лако, као што је и дисање лако. Мир творити отуда значи: примати и давати. Примати мир од Бога и давати га људима и - зверовима око себе. Да, и зверовима: свеци Божији живели су у миру и са зверовима, и миловали су ове као кротке јагањце. Дакле, и зверовима; и целој природи око нас. Јер, природа се ничим не узнемирава до грешним немиром људским. Не долази мир људима од природе него, напротив, мир природи долази од људи. Чим мир завлада међу људима, онда се и природа наслађава миром.

Миротворац ће се назвати сином Божијим. Назваће се оним што Христос јесте од вечности у вечност. Миротворац врши дело Христово. У име Оца небеснога он објављује братство људи, и у име богољубља братољубље. Да би унео мир међу људе, он их опомиње и уздиже на виши план сродства. На томе вишем плану једино се може створити прави мир и трајан мир. Грађански мир је нестваран, стваран је само братски мир. Не саграђани, него сабраћа могу усвојити и имати Божански мир, прави мир. Миротворац је неминовно проповедник великог и блиског сродства фамилије Божије, проповедник небесног очинства и људског братства. "Браћа сте, имате једног Оца на небесима!" То је миротворчев непогрешми аргумент мира, коме се нико разуман не може одупрети. То ја највише оправдање и надахнуће мира међу људима. Уз то се миротворац непрестано обраћа увређеном Богу с молитвом: "опрости им јер не знају шта раде; опрости им, деца су Твоја, и Ти си им Отац!" И Отац слуша сина миротворца, и због њега дарује људима Духа Свог Светог, који доноси небесни дар мира у озлојеђене душе. А мир је здравље.

Тако се миротворством зида седми спрат рајске пирамиде. Овај спрат је зидан као од чистога злата. И он има миран сјај злата.

Осми спрат

Блажени су гоњени правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

Онај ко зида висока дворе од земне грађе изазива завист рђавих суседа. А ко од духовне грађе зида високу рајску пирамиду изазива завист демона. Демони нарочито мрзе оне који су задобили велики мир душевни и који уносе велики мир међу браћу.

Јер, демони се сладе свађом међу људима. Они би хтели да људи живе у непрестаном немиру и несрећи, те да би тако роптали против свога Творца. Њихов је посао од почетка, да узбуњују људе против Бога. Њима је мио Каин братоубица а не кротки Авељ. Они воле Исава а мрзе Јакова, воле Саула а мрзе Давида, воле Кајафу а мрзе Гамалила, воле Савла а мрзе Павла. Због тога неуморно дижу гоњење против праведника. Они пакосте праведнику и сами лично, а још више преко људи разваљене душе. Они удружуј све моралне слабиће против јунака Божијега, против витеза правде Христове. А Бог гледа и попушта, да немоћ људи и демона удара на слугу Његовог. Попушта Свевидећи - да би се безброј пут немоћ показала као немоћ и постидела. Попушта Свемудри - да би света видео и уверио се како је правда и у дроњама силнија од неправде под калпацима и на престолима. Попушта Свеблаги - да би Свога слугу окитио са што више победа и са што више победних венаца. Као што лопови и разбојници нападају на богаташе светске, тако опаки демони и заблудели људи нападају на богаташа духовнога.

Свети Нил је из искуства рекао: "ако се истински молиш, буди спреман за нападе демонске." Велики Павла саопштава Тимотеју, како је претрпео протеривања и страдања каква ми се, вели, догодише у Антиохији и у Иконији и у Листри, каква протјеривања поднесох и од свију избави ме Господ. Па на крају истиче ово као правило: а и сви који хоће побожно да живе биће гоњени (II Тим. 3,12-13). Но и сам Господ све је то предвидео и предсказао, и није затајио од ученика Својих (Мат. 10). Апостоли су прогоњени камењем из места у место. Свети Атанасије вијан је као дивља звер од богомрских гонитеља. Мелентије Антиохијски исто тако. Златоуст је страдао и умро у прогнанству. Тако и благочестива Олимпијада. И још многобројни, безбројни. Свети Василије Велики говорио је судији који му је претио прогонством, да се он томе може само радовати пошто га не може протерати ни на једно место где нема Бога. Мудри Златоуст објашњава плодове гоњења овако: "као што биље брже расте када се залива, тако и вера наша када бива гоњена јаче цвета и више се умножава" (Похвална беседа св.мученицима Јувентину и Максимину).

Зато што је Син Божији био гоњен, и сви синови Божији по благодати желели су да и они буду гоњени. Они су то сматрали одликовањем за себе. И знали су, да је гоњење због правде Божије одлична грађа за зидање рајске пирамиде. Осми спрат њихове рајске пирамиде саграђен је чврсто на претходних седам спратова, и он је сав драгоцен и диван као топаз. Када се преселе у Царство Христово, они ће на том спрату разговарати у радости и весељу са свима гоњеним за правду Божију од постања света.

Девети спрат

Блажени сте ви ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас злу реч лажући, мене ради.

И мало час и сада говори се о гоњењу; тамо о гоњењу правде ради а овде о гоњењу Христа ради.

Тамо правда представља сав систем хришћанске истине и владања, овде Христос представља оваплоћену сву правду Божију. Ова два спрата рајске пирамиде од сличне су грађе - од стрдања за правду или за Христа. То страдање мора да је тако драгоцено за изграђивање духовне палате, да га Господ двапут понавља и двапут похваљује - као два печата што потврђују све остале претходне врлине. Само у овом последњем случају говори се о страдању оштријем и мучнијем него у оном претходном.

Срамоћење, прогоњење, хуљење речима, лагања и клеветања - и то све Христа ради, наваљује се на вернога као последње и

ПОМАЖЕ БОГ

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

* * *

Све што сија на земљи јако волимо: злато, сребро, драго камење, кристал, блештаву одећу – зашто не волимо будућу славу на коју нас Господ позива? Зашто не тежимо сјају попут сунчевог? Праведници ће се, речено је, засјати као сунце у Царству Оца свога. (Мт. 13, 43) Зато што смо грехом изопачили природу душе своје и уместо за небо, прилеписмо се за земљу, уместо за нетрулежност – за трулежност, заволесмо земаљски сјај, пролазни, пропадљиви и обмањиви. Али зашто ми тако силно волимо сјај? Зато што душа наша беше створена ради светлости небеске и у почетку сва беше светлост, сва сијање; њој је светлост урођена, урођено јој је осећање и жеља за светлошћу. Усмерите ту тежњу ка тражењу небеске светлости!

ЋУТАЊЕ

О три предмета не жури да говориш: о Богу - док не утврдиш веру у Њега, о туђем греху - док се не сетиш свога, и о сутрашњем дану - док не сване.

Владика Николај Велимировић

(Уз дужно поштовање свима који читају,нисам способан да одговарам на ваше коментаре) Питања можете поставити овде:

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php

ПОМАЖЕ БОГ

Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Кључ за истинско васпитање

Тајна васпитања здраве деце састоји се у томе да се даје непрекидан ток безусловне љубави и подршке. Објасните свом детету да ништа од онога што је учинило не може никада довести до губитка љубави према њему - ни Божије љубави, ни ваше. Као и Божија љубав, ваша љубав према детету мора бити безусловна. Најчудеснији поклон који можете направити свом детету је да улијете у њега апсолутно уверење у то да га волите свим срцем, безусловно, независно од тога шта оно чини и шта му се догађа.

Мудар родитељ ће, исправљајући понашање детета, увек прецизирати да му се не свиђа понашање детета, а не оно само.

Милиони родитеља данас сматрају да је једина њихова функција да непрестано забрањују детету ове или оне поступке. Неки родитељи, насупрот овоме, повлађују својој деци, дозвољавајући им свакојаке безобразлуке, и због пристрасног односа, због привржености, труде се да одмах испуне све њихове захтеве. Попустљивост је такође одсуство љубави. То значи да родитељ воли своја осећања према детету, а не само дете за којег је претерано родитељско повлађивање веома штетно. Ако волите дете и изражавате своју љубав према њему само у случајевима када вам пружа радост, онда је то љубав са условом. При томе се дете неће осећати вољеним. Љубав са условом изазваће у њему само осећај властите мање вредности и ометаће његов нормалан развој.

Родитељи несумњиво сносе одговорност за понашање и наравствени развој свог детета. Ако волите дете без икаквих услова, какво год оно било, оно ће се осећати заштићеним, његов живот ће се развијати светло и радосно. Научиће да се савлађује, да обуздава гнев и раздражљивост, и, у мери одрастања, његови поступци и стил понашања све више ће стицати зрео карактер. Неће се задржати на дечијем стадију развоја, неће бити инфантилно. Однос према детету као према свесном и одговорном бићу формираће његову зрелу самооцену.

Волећи дете само онда када оно одговара вашим очекивањима и вашим захтевима, осуђујете га на неуспех у животу; оно ће се учврстити у уверењу да су бескорисни било какви напори да буде добро, зато што ће тих напора увек бити недовољно. Мучиће га осећање незаштићености, узнемирености, ниска самооцена, и све то ће почети да омета његов духовни и личносни раст. Зато опет и опет понављам: Развој детета умногоме зависи од степена родитељске љубави.

Многи чак и не наслућују какво питање стално имају у глави њихова деца. На овај или онај начин дете стално пита родитеље: "Да ли ме волиш?" Понекад се чак оно рђаво понаша да би проверило да ли га одрасли заиста воле. Што деца више постају старија и уздржанија, то вештије постављају питање: "Да ли ме волиш?" Добар родитељ увек одговара на то питање потврдно, на све могуће начине показујући детету: "Да, ја те заиста волим".[1] Ако чује одговор "Не", дете се неће трудити да поступа исправно и да постане боље. Оно за то неће имати животне и душевне снаге. Од животне је важности не само вербални одговор, него, пре свега, понашање родитеља. Мало родитеља говори "Да", и то не зато што не воле своју децу. Већина њих не зна како да одговори "Да", како да изрази своју љубав.

Ако волите своје дете безусловно, оно осећа да потврдно одговарате на његово питање. А ако га волите са оградама, оно осећа несигурност и узнемиреност. Ваш одговор на ово важно питање одређује однос детета према животу. То је одговор од животне важности.

ПОМАЖЕ БОГ

ЂАКОН АНДРЕЈ КУРАЈЕВ

ЗАШТО ДА ИДЕМ У ЦРКВУ,
АКО ЈЕ БОГ У МОЈОЈ ДУШИ?

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!".

Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...

Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).

Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.

Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?

Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!".

Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.

Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".

Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!

Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу".

Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?

Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1].

Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.

Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2].

Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3].

Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.

Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).

Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.

Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.

Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.

Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту.

Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!".

Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас.

Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?

Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим".

Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо...

"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.

У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.

Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.

Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".

Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?

Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.

Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"!

Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?

ПОМАЖЕ БОГ

Molitve na jezeru

V

Još malo, malo i put će se moj končiti. Još malo, malo pridrži me, Pobedniče smrti, na strmenom putu k Tebi. Jer što se više k Tebi penjem, sve više me ljudi zatežu naniže, u svoj bezdan.

Što je bezdan puniji to je deblja i njihova nada, da će Tebe savladati. Zaista, što je puniji bezdan Ti si dalje od bezdana.

Kako su glupe sluge drveta poznanja! Svoju moć ne mere Tobom no svojim brojem. Zakon pravde ne osveštavaju Tvojim imenom no svojim brojem. Put većine za njih je put istine i pravde. Drvo poznanja postalo je drvo zločina, i gluposti, i ledenog mraka.

Vaistinu, znalci ovoga sveta znaju sve osim da su sluge Satane. Kad svane poslednji dan, Satana će se zaradovati broju svoje žetve. Sve šturo klasje! No po gluposti svojoj i Satana računa sa brojem a ne sa punoćom. Jedan Tvoj klas vrediće za svu žetvu Sataninu. Jer Ti na punoću hleba životnog računaš, Pobedniče smrti, a ne na broj.

Uzalud govorim bezbožnim: uputite se Drvetu Života i znaćete više nego što želite znati. Od drveta poznanja Satana vam pravi skalu za podzemni svet.

Rugaju mi se bezbožni: ti hoćeš kroz Drvo Života da nas obratiš tvome Bogu, koga mi ne vidimo.

Zaista, nećete Ga nikada ni videti. Svetlost, što zasenjuje oči i serafimima, sagoreće vaše zenice za navek.

Od svega što raste u gnilini zemljinoj najređi su oni što u Boga veruju. O jezero i planine, pomozite mi da se veselim, što i ja putujem sa ovim najređim, najnečujnijim, najprezrenijim.

Još malo, malo, braćo, i put će se naš končiti.

Još malo, malo pridrži nas, Pobedniče smrti.

ПОМАЖЕ БОГ

О НЕЗНАНИМ СУДОВИМА БОЖИЈИМ

Старац Клеопа
ВЕЛИКИ ЈЕ БОГ,
Беседе, поуке и разговори
стр. 48-55.

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон дотичнога града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само у посту и молитви, појела је хијена! Какаве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговеђења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.

Један је зао а живи дуго, а други је добар и умре рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, ка што се каже код пророка Јеремије: Господе шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: "Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!" И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велики у служби, у части, и у свему му иде добро.

И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

"Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које како ми се чини - да је Бог допустио."

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је дошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али ћим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сустрет други монах, млад, веома леп.

- Благослови, оче!

- Господ нека те благослови, сине!

- Камо идеш, оче?

- Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који се налази по пустињи.

- Оче, ја исто у Александрију идем.

- Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах носаше корпице, и иђаху ћутећи.

Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку томом дана неможеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју, ни воде ми на ноге ниси дао! (у.с. Лк 7,44) Јер је тамо песак веома врућ, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.

Ти младићи, када су сазнали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.

Монаси су јели, благодарили су, и пошли су да отпочину, јер беху уморни.

Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах, је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: "Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу".

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: "Каква неправда! Зашто узе зделу и баци у воду? Зашто је није оставио тамо?" Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.

Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.

Старац је видео и говораше у свом уму: "Са каквим сам зликовцем пошао на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!" Али га он беше упозорио: "Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговариш, јер кршиш заклетву!"

Другога дана око поднева, пролазећи кроз неко селу, изашао им је у сусрет неки домаћин:

- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио у вис и угинуо је.

Тад старац гледаше, али ћуташе: "Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!"

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и када су видели монахе, очели су викати: "Гледај попурде!" - Када је човек пијан не говори више човек него ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрени ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.

А стари монах говораше у себи: "Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење". Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигоше они до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

- Што плачете?

- Јуче су сахранили мајку!

- А имате ли оца?

- Отац је умро лане.

Немају, јадници, ни оца ни мајку.

Пошто су отишли, млади монах се врети натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.

Стари монах је помислио: "Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!"Али чуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика сила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.

Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је овај изашао пошто је разлупао целу кућу његову, узео га је на страну и запитао га:

- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

- А шта сам овде, оче, учинио зло?

- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - они зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

- Шта велиш, оче?

- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохлебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: "Ово је петохлебница цркве Светога Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад".

Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавале мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.

Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у овој води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, њих девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: "Да буду у паклу док је не врате назад".

- Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су за живота сачувао сам, да не уђу, и дао сам и зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- Тада се задивио старац. "Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!"

- А кад си убио дете, је ли си такође добро учинио?

- Добро дело сам и тамо урадио.

- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

- Стани и не суди по своме уму. Јеси ли видео детенце? Оно је било зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да учини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцеву чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

- А зашто си тамо убио човековог пса?

- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требао да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- А зашто си се код крчме крстио и клањао се?

- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: "Помози, Господе, да направимо цркву!"

Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: "Господе, помози им да направе цркву!" И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: "Ни овде нисам био у праву!"

- А тако, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима и храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

- Та било ми јих је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она деца не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.

Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их и постаће велики људи и верници.

И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

- А овде зашто си покварио кућу?

- Оче, ова кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: "Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требала да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући":

И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду пошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.

И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправдедне ствари допушта Бог у обом свету.

- Да? А зар нису чуо пророка Исаиу? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од судова ваших и моје мисли више од мисли ваших, синови људски (у.с. Иса 55,9)

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоки су веома.

Како си су осудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због овог испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, да ти покажем да судови Божији нису као људски.

Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се чинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским!

И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло учинио, а ја сам учинио само добро. Дакле од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове!

Али пошто си човек, бог ти је опростио, али меје послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба!

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.

Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно! Амин.

ПОМАЖЕ БОГ

Старац Клеопа

ПОВЕСТ О ДЕЛАТНОЈ ВЕРИ

...Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: "Велики је Бог!" А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: "Велики је Бог!" Кад би му неко рекао штогод, он говораше: " Да, хришћане, велики је Бог!" Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Други би га корео, а он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: "Код оног златара што казује да велики је Бог". И веома многи долажаху код њега.

"Брате, да ми направиш прстен" -"Направићу, брате, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми калајисати путир?" - "Калајисаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?" - "Оковаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми направити наруквицу?" - "Направићу, брате, јер велики је Бог!"

Дочуо је и цар Лав Мудри - јер беше за његово време - да има неки златар кји уз сваку реч казује: "Велики је Бог!". И рече: "Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!" Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. нА прстену имађаше камен што се назива "камен остриге", најскупоценији камен, што се веома тешко налзи. Има једна рибица што пребива на дну мора.

Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани "острига". Колико је траже рониоци и морнари! "Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!" Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен.

Одлази прерушен цар код овог златара:

- Добар дан, мајсторе!

- Добар дан, брате, јер велики је Бог!

- Можеш ли да ми поправиш прстен?

- Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?

- Ево, овде је запакован!

- Ставри га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!

- Пази, јер мој прстен има драги камен!

Али цар беше узео камен.

- Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!

Није га ни погледао, јер беше веома заузет.

- Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.

Али му није тачно рекао какав камен има.

- Брате, неће нестати, јер велики је Бог!

- Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?

- Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.

- А тада ће бити готов?

- Готов, господине, јер велики је Бог!

- Збогом!

- Збогом, јер велики је Бог!

Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: "Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће у га Бог избавити из мора?". И баци га у море.

Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.

- Познајеш ли ме, брате?

- Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.

- А јеси ли га оправио?

- Јесам!

- А да ли још има камен?

- Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!

- Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!

Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.

- И шта ако си цар?

- Ако ми не даш камен, глава оде!

- Ништа, величанство, јер велики је Бог!

- Је л' тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.

- Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!

- Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!

А жена почела плакати:

- Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!

- Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!

- Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.

- Жено, ћути, јер велики је Бог!

- Та види га, море, шта говори!

И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: "Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?".

Деца исто тако говораху:

- Тешко нама, татице!

- Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.

Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.

- Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.

Погледа га он.

- Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!

- Шта говориш?

- Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!

Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.

- познајеш ли ме?

- Познајем те, величанство, јер велики је Бог!

- Је ли готов прстен?

- Готов је, величанство, јер веики је Бог!

- Јеси ли камен поставио?

- Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!

- Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!

Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:

- Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?

- Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.

Тада је цар рекао:

- Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш "велики је Бог" само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!

Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да "је велики Бог" учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти.

ПОМАЖЕ БОГ                

      Правила хришћанског живота

2. Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста.
3. Без молитвеног правила, не почињи проводити дан.
4. У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама.
5. Молитва – крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у његовој молитви.
6. Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем.
7. Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава.
8. Не одбацуј молитве када непријатељ на тебе набацује безосећајност. Ко принуђује себе, суве душе молитви, тај је виши од онога који се моли са сузама.
9. Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце.
10. Свету Воду, са жеђу узимај на освежење душе и тела. Не заборави да пијеш.
11. Поздрав благодарствени Царици Небеској, Богородице Дјево, радуј се…изговарај чешће, барем сваког сата. У слободно време читај писања светих Отаца и учитеља духовног живота.
12. У искушењу и напасти, утврђуј псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици, Многим содерзим напастми…Она је наша Заступница.
13. Када демони одапињу своје стреле на тебе, грех ти се приближава, ти пој песнопенија Страсне седмице и Свете Пасхе, читај канон Исусу Сладчајшему.
14. Уколико не можеш певати или читати, то у тренуцима борбе помињи име Исусово: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног. Стој пред крстом и радуј се плачем својим.
15. У време поста, пости, но знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика, а такође и уздржање срца од служења страстима.
16. Човек, приступајући духовном животу, мора да памти да је болестан, ум му се налази у заблуди, воља је више склона злу него добру, и срце ка нечистоћи од клокоћућих у њему страсти. Зато је почетак духовног живота у стицању духовног здравља.
17. Духовни живот је постојана, непрестана борба са непријатељем спасења душе: никада не спавај душевно, твој дух мора увек да буде бодар. Увек зови у помоћ твога Спаситеља.
18. Бој се саједињевања са греховним помислима које ти приступају. Сагласивши се са таквим помислима, већ си учинио грех о којем си мислио.
19. Памти, да не погинеш, потребно је имати најискреније покајање пред Богом:” Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми.”
20. Стално моли: ”Страх Твој, Господе, усели у срце моје.” Како је блажен онај који има стални трепет пред Богом!
21. Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи.
22. Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој.
23. Вера твоја, треба да се утврђује честим прибегавањем покајању и молитви, а такође општењем са људима дубоке вере.
24. Уведи себи помјаник, упиши тамо све живе и мртве, све који те не воле и који те вређају и свакодневно их помињи.
25. Тражи непрестано дела милосрђа и састрадајуће љубави, без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви.
26. Без неодложне неопходности, никуда не иди, што је могуће мање говори, не смеј се, не љубопитствуј празним љубопитством.
27. Љуби свету усамљеност.
28. Све уврде отрпи, у почетку ћутањем, потом корењем себе, потом молитвом за оне који те вређају.
29. Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, зле духове, а стрпљењем, страсти које устају на душу и тело.
30. Не показуј на молитви никоме, осим Богу, своје сузе умиљења, ревност у спасењу.
31. Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење.
32. Опходи се са људима тако пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром.
33. Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима.
34. Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње.
35. Ко овде тражи спокој, у томе не може пребивати Дух Божији.
36. Чамотиња и пометеност нападају од недостатка молитве.
37. Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога.
38. Увек чувај срдачни плач о својим гресима, и када их исповедаш, да би се причестио Светим Христовим Тајнама, тихо се радуј свом ослобођењу.
39. Знај само своје непотребности и недостатке, а о туђим гресима, пажљиво се чувај да не мислиш и расуђујеш, не погуби себе осуђивањем других.
40. Не веруј било каквим, чак ни добрим својим жељама, пре него их одобри твој духовник.
41. Свако вече, исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли у току дана.
42. Пред сном, помири се са свима појасним поклонима.
43. Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се.
44. Нико не иде на небо живећи срећно.
45. Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш.
46. Никада не заборављај, да је Он, Господ нас Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато.
47. Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди.
48. Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу.

49. Амин.
50. И Господу слава у векове векова.

ПОМАЖЕ БОГ

Прича старца Јанићија

владика Николај

Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих. 

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.

ПОМАЖЕ БОГ

Свети Јован Шангајски

ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ
И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА

Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нашим ближњима када умиру кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу. Каква је корист онда од врлине, од добрих дела? У праву су онда они који говоре "јешћемо и пићемо, јер сутра ћемо умрети". Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваше и живеше праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. "Човеку следује да једном умре, а потом суд". Напушта тада човек све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало у општем васкрсу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом када она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку из тела, ма колико непријатни јој били када је сретне.

Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго, и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих. Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда. До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896.год), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: "Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио литургију, помени родитеље моје" - и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). "Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију" - питао је свештеник. "Да, то је тачно - одговорио је св. Теодосије - али приношење на литургији јаче је од молитве".

Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су се мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за "оне што су пакла заточници". А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у крв Господњу уз речи "Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих". Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази кроз свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвеће мирис благи, не чују говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.

Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита "молитву по изласку душе", која је одређена да се чита над свим православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме. Обавезно се одмах побрините да се обави "сорокоуст", тј. свакодневни помен на литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опјани помињу четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу "сорокоуст" тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се "сорокоуст" мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.

Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су "блажени милостиви, јер ће бити помиловани".

Старац КЛЕОПА
КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА
(из књиге "Пут неба")

У наставку ћемо говорити о савету ђавола, како ђаволи уче људе да одлажу покајање.

Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година.

Молио се Богу неколико година: "Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?" Молио се отац годину дана, две, три и није му Бог одговорио.

Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: - Аво Иларионе!

- Молим, господе?

- Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао.

Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи.

Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје.

Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други - над шумом и други - по ваздуху; колико поглед обухвати - само ђаволске чете.

Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: "Не бој се", наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво.

Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: - Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао?

И рече један: - Господару, не знамо!

- Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима.

Тада је изашао један из мноштва и рекао: - Жив био, твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе!

- Но да видимо!

- Ја - вели он - кажем човеку овако: "Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!".

Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо.

И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким.

И упитао је сатана: - Јеси ли моге обмануо?

- Жив био, твоја мрачности, многе!

- Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито.

- Због чега, твоја мрачности?

- Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. Са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: "Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом". И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. "Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама?" - Јеси ли пострадао тако? - Пострадао сам и тако!

- Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро.

И позвао је једног командант, од оних великих, једног капетана, и рекао му:

- Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп!

Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи.

Изађе други на рапорт.

- Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити.

- Да те видим, јуначе! Како се зовеш?

- Хроми Даба се зовем.

- Како ти обмањујеш људе?

- Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету.

- И јеси ли обмануо многе?

- Многе сам обмануо!

- И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас бога у човеку, и жим је згрешио, гризе га: "Зашто си тако учинио?" Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду.

Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд.) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. "Зашто се учинио и зашто се разгневио Бога таквим гресима?"

Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и - после савести - казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нама пакла, на нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си - рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света - глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист!

Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе.

Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео.

И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла.

Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи:

- Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута.

Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није неко више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало.

Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред стану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му: - Жив био, твоја мрачности!

Сатана га пита: - Како се зовеш?

- Куси се зовем!

- Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство.

Куси је рекао: - Ни твоја мрачност не зна шта знам ја!

- Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе.

- Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана.

- И како си успео да доведеш толико душа у моје царство?

- Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нама пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла.

Ја толико кажем човеку: "Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?"

Ако је дете, кажем му: "Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!"

А ако је младић, кажем му: "Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније".

Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! "Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!"

И забуним га са животним бригама и стално му казујем: "Остави за други пут". Када дође анђео и каже му: "Море човече, дај подушје за мртве!", ја му кажем: "Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!" Анђео долази и каже му: "Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!" Ја му кажем: "Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!"

Или долази анђео и каже му: "Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!". "Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!"

С тим ме сви слушају - каже ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сутра.

Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев 3, 7-8). И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: "Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе". Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: "Не данас, него сутра, прексутра, у старости!"

И казујемо му овако: "Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!" И тако је - вели - грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво!

Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи.

Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео-не хтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему!

Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, јер хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прекосутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: "Зар си глуп, море? Са мном си живео! како да се манеш мена? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!"

Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: "Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!"

Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: "Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости". И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом!

Тада је сатана рекао: - Браво! Најбољи савет - да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: "Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!"

Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова.

***

Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање.

Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: - Аво Иларионе!

- Молим, Господе?

- Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си својим очима и чуо својим ушима како!

Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао!

Амин.

ПОМАЖЕ БОГ

АРХИЕПИСКОП ЈОВАН (ШАХОВСКОЈ)
АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

Учитељство

"Ја сам дошао ради тога, да би
живот имали,
и да би га имали на претек".

(Јн. 10:10.)

Ако је учити (другог) тешко, онда је учити учитељству још теже. Зато што је учитељство и велики гријех, и највеће добро.

Учитељство је гријех зато што: "не називајте себе учитељима, јер је Један у вас Учитељ - Христос" (Мт. 23:10). И "браћо моја, не будите сви учитељи; знајте да ћемо се подвргнути великој осуди" (Јак. 3:1).

Учитељство је добро, зато што "ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском" (Мт. 5,19) и - "Како су красне ноге... оних који доносе глас о добру" (Рим. 10:15).

Тешко је извршити (заповиједи) и учити. Тешко је блаженство учитељства, и тешко је избавити се од његовог гријеха. Онај који учи (друге) уподобљује се Богу. Онај који учи неправилно (на неодговарајући начин и не у одговарајућем духу), постаје налик на идола и ђавола. У томе је крст истинитог учитељства, и слава његова.

Јеванђеље је Ријеч упућена не само ученицима, него и учитељима, јер је ученик Божији - човјеков учитељ. Живјети по Христу - то значи непрестано учити све и учити себе кроз све и од сваког. Живјети по Христу значи - непрестано се учити.

Учење истини других јесте само раст у учењу себе.

Ко јеванђеоски себе учи (показује љубав Божију према себи), може да учи и друге. Онај који правилно себе учи, излијева се правилношћу свога срца, и свог учења, на друге. Зато што друге види као честице себе самог. И на њих излијева своје познање љубави. На њих лучи своје познање истине; и ријечима, и дјелима, и ћутањем, и молитвом.

У ономе који љуби, све учи; ништа не пребива у покоју, све се излијева, лучи, приопштава се ка свему, и све приопштава својој љубави.

Учитељство Христово јесте осољавање Свијета - кроз људе. Људи - једних кроз друге.

Лажеучитељство је сијање кукоља (Мт. 13:25) - горке траве зла и незнања.

Сијање учења је једнако сијању хљеба. Ријеч небеска сије се кроз ријеч човјекову. Ријеч човјечија је попут зрна; ријеч Божија је сила живота у том зрну. Зрно мора да сагњили, и ријеч човјечија мора да се сатре. Сила Божија, оплођујући ријеч човјечију, даје плод. Суд над ријечју је ћутња, у којој све истинито зри и расте (митр. Филарет).

Ријеч о духу мора бити ријеч духа. Иначе ће бити лажна.

Ријеч истине је танана жица по којој дух Божији тече према срцу човјековом и мијења срце. "Ви сте већ очишћени ријечју коју вам говорих" (Јн. 15:3).

"Ја - говори Господ - испитујем срца" (Откр. 2:23).

"Вјера је од слуха" (Рим. 10:17). Вјера је промјена природе; она није убјеђење, него промјена природе; она није убјеђење, него мијењање и претварање човјека. Слух и ријеч, пак, јесу проводници вјере до срца - од другог срца.

Свијет је пун различитих колебања и таласа. Позитивни и негативни покрети духа се врше иза прага наше свијести, и они се само дјелимично могу уловити нашим животним искуством (Јеванђеље - о трави која, иако невидљиво, примјетно расте Мк. 4:26-29).

Учитељство је горење и лучење истине, независно од тога да ли је оно отворено или скривено ("Нема ничега тајног, што неће постати јавно"). Истинито учитељство сазријева са тајним човјеком срца (1 Петр. 3:4), и не може се сакрити, ни од људи, ни од анђела. (Од људи - некада и може, од анђела - никада; зато увијек постоји сила за свијет и његово спасење). Блажен је подвиг проповиједника Слова, оних који "проповиједају с кровова" (Мт. 10:27); блажен је подвиг безмолвног скитања, у процјепима земље (Јевр. 11:38) светих отшелника. Њихова свјетлост учи и грије милионе људи...

"Од вишка срца говоре уста" (Мт. 12:34). Шта је тај "вишак" срца?... Влага отровна има отровна испарења. Миомирисна миомирише својим испарењем. Духовна садржина срца се не може сакрити, њена се свјетлост пробија кроз човјека, лије се из његових очију, силази са језика, са свих његових покрета и црта.

У сакривеном, унутрашњем животу човјека акумулирају се енергије - добре, или зле. Добре не могу да живе у једном те истом срцу заједно са злим, као што вода не може да пребива на истом мјесту са огњем. Или огањ уништава воду, или вода гаси огањ. Њихова борба представља муку човјековог срца. Мучење ишчезава тек послије побједе - било добра, било зла, и човјек се или успокојава у злу и самовољи, постаје (сатански) "изнад добра и зла" (Ниче), или налази покој Господњи - благословену "суботу" слободе од страсти и похоте. Прво "успокојење" представља израз духовне смрти; друго - живота у Христу.

Сваки човјек има своју садржину срца. И управо над овом садржином мора човјек да се труди, да би увидио Господа, да би опипао Господа својим рукама. Блаженство ово обећано је онима који су чистога срца (Мт. 5:8). Огањ Духа мора да из срца испари све воде, капи и пјену страсти (греховних самовоља). Вода Крштења мора да угаси све "запаљиве стријеле нечастивог" (Ефес. 6:16), сав огањ похоте и гријеха.

Да би се једино виша природа воцарила у срцу, животворећи га огњем светиње, и хладећи водама Вишег живота.

Вода живота се патвори - у злом срцу - мртвом водом, и огањ славе горње се фалсификује огњем пакла. Вода гријеха и смрти бива спржена огњем љубави јеванђеоске, и огањ пакла се гаси водама благодати.

Али све док се не деси васкрсење човјека (још у овом животу), иде борба за вјечни живот: радост и мучење човјеково.

"Вишак срца" јесте лучење затечене (у садашњем тренутку) садржине срца. Вишак треба чувати, не показивати га. У томе је закон примарне духовности човјека. Треба управљати својим "вишком", умјети њега уздржавати. Зли треба уздржавати, и у пепео претварати. Добри треба уздржавати - чувати, као нешто драгоцјено, скривено, нектарно, као нешто што нестаје - ако се са њим непажљиво и неблагоговејно поступа.

Вода благодати се даје ономе ко умије да чува. Огањ духа небеског се повјерава ономе ко умије не само да га мудро открива у Свијету, него и да га огради рукама својим од болесних очију свијета.

"Вишак" свој благодатни треба чувати, као зјеницу ока срчаног, хиљаду пута префињенијег од оног вањског, које гледа на пролазне појаве у свијету.

Нехотице људи углавном показују своје зло. Хоће да сакрију, али - не могу. Нека и показивање добра иде истим тим путем. И тек тада ће се показати истинити вишак. Ако сами почнемо да показујемо своје добре "вишкове" - открићемо своје неутврђено срце и - растргнуће нас (Мт. 7:6). Ако будемо сакривали срце, открићемо његов вишак, и то у оној мјери, у којој смо сакрили срце... Зато што ће Господ откривати Свој вишак љубави кроз наше, за своју истину умрло, срце. Чудесан је и префињен тај закон; блажена је његова примјена. Њу видиш на скромним, на савјесним, на људима који не знају своју истину, али који својом истином сијају људима.

Јавно учи људе само онај, који умије да учи тајно. Да тајно просвјетљује себе, да тајно одражава свјетлост Божију у свијету.

"Нека твоја лијева рука не зна шта ради десна" (Мт. 6:3), "Помоли се Оцу твом тајно" (Мт. 6:6)... "Гледајте да милостињу вашу не чините пред људима, да вас они виде (т.ј. не ради тога) (Мт. 6:1)... "Царство је Божије налик на горушично зрно, које је мање од свог сјемења" (у свијету земаљских појава) (Мт. 13:31,32). Тајни однос према свијету који нас окружује, однос сакривен у Господу. Предавање себе и дјела својих Свевишњем.

Оптински старци су углавном обличавали прикривено (у облику неке приче или догађаја из њиховог личног живота). Тајанствено уразумљење дјелује најоштрије, оно "расијеца" човјека. Расијеца нас Ријеч Божија која најиндиректније, односно, не са принудом и са оштрином улази у нашу душу. Ми тражимо убјеђење које не силује нашу слободу, а свака људска ријеч нас дави; само Ријеч Божија (макар и у ријечи човјековој) - зове нас, јављајући своју љубав. Ријеч, пак, људска - наговара и принуђује.

Бог Живи највећа је слобода и миловање. Тим миловањем ми морамо бити испуњени, и тада ће наша ријеч учити и ослобађати.

Јавно учитељство јесте свједочење; или, другим ријечима, мучеништво. Мученик на грчком значи "свједок", и свједок (истине Божије у свијету) је увијек мученик. Јер он мора да надвлада трње сопственог срца, и бодље ђаволове, и цијелог свијета. Свједочење је јавно учитељство у свијету. Истина мора да прожме све - до посљедње сфере свијета, до најдаљег његовог таласа; да обухвати слух и глас, ваздух, дах и језик. Када свједочимо (јавно говоримо истину Божију у свијету и о свијету), ми говоримо не само оном човјеку који нас у датом тренутку слуша, него и цијелом свијету: анђелима и људима, сунцу, ваздуху, Земљи и небу... Јер истина, изречена звуком гласа људског, пролази сва небеса (Рим. 10:18) и, увесељавајући анђеле, лијеже код Пријестола Божијег, као неко сјеме које ће бити васкрснуто у Посљедњи дан. Базмјерно је вриједно то исповиједање ријечи, свједочанство Истине, кроз човјека, у свијету грешном! Заиста, ко се не постиди Христа, Сина Божијег (Његове истине, Његове чистоте), тога се и Син Човјечији неће постидјети када дође у слави Својој, - "са светим анђелима" (Лк. 9:26), додаје Јеванђеље. Јер, анђели јесу свједоци наших ријечи.

Истина се може говорити само "од вишка срца". И не може се слушати о Истини "без проповједника" (Рим. 10:14). Али, "како проповиједати, ако нисмо послани?" (Рим. 10:15)... Свијет мора да слуша истину Божију - од себе, од својих уста, од уста људи грешних... "Твојим устима ћу ти судити, раб лукави" (Лк. 19:22). Због тога анђели на земљи ћуте, а људи бивају послани. Њиховом срцу се даје "вишак", и тај вишак даје им снагу свједочења. А свједочити се може само о томе што "очи видјеше", што "руке опипаше" (1 Јн. 11). "О Слову Живота". Срце мора опипати, срце мора видјети Христа. Само такво свједочење се прихвата на судовима Божијим и човјечијим.