[ Генерална ] 26 Октобар, 2007 21:40

ПОМАЖЕ БОГ

Жртва и жртвовање

 

Када је Господ носио свој Крст ка Голготи, колико њих приђе да Му помогне? Колико њих се прогура кроз злураду масу, колико њих прође између Његових непријатеља и рече: “Дај да Ти помогнем бар мало, Учитељу”? И најхрабрији се сакрише у разјареној гомили, плашећи се више за себе, него за Бога. Неки од њих су знали да се на Голготу води праведник: и Пилат, и рабини и ученици Христови. Многи у подјареној руљи нису знали да ли је пред њима праведник или злочинац. Много је у тој руљи било људи који су мрзели Исуса и не знајући у чему је Његов грех. Рекле су им њихове вође да је богохулник и они су им поверовали. Ни први ни последњи пут у историји људског рода, руља је поверовала неуким људима, а не свемогућем Господу. Одјекивао је Јерусалим: “Распни Га, распни!”

Господ је корачао савијајући се под тежином Крста. Ишла је Жртва према жртвенику. Али то му није било тешко: та Он је и био дошао међу људе да би се жртвовао. Оно што Га је растуживало то је што су Га сви одбацили, што га нико није пожалио. Самоћа се ширила око жртве. Свет је слушао урлање Зла, али није имао снаге да му се одупре. Није имао храбрости да стане раме уз раме са жртвом. Нико се није упитао, где је истина? Не зато што су се као Пилат, или наша савременица Мадлен Олбрајт скептично упитали – шта је истина? Они ту дозу цинизма и скепсе нису били достигли. Њихове вође су им дале оправдање. Вође су тврдиле да је Жртва кривац, а руља је ради свог мира то прихватила као истину. Све ради свог мира. Не треба се свађати са Римом, не треба се противити Синдриону, не треба питати зашто се нешто дешава. И фарисеји, и садукеји и римски војници – сви они гледају са неким болесним задовољстом смрт праведника.

Пролазили су векови и у животима многих христољубивих људи и христољубивих народа понављао се Господњи ход по мукама. Када су на Косову 1389. изашли Срби како би зауставили турски талас који је надирао у Европу, нико им није дошао у помоћ. Европа је причала о шизми и јереси, а цареви и краљеви, а пре свега Рим, радовали су се пропасти Православља. Чекали су да падне Византија, како би се угасила светлост истине. Чекали су да неверници поруше наше манастире и цркве, као да тиме могу да оборе нашег Бога. Да поруше наше тврђаве и униште наш народ. Смрт Срба је била радост за Европу, била и остала. Наши мртви за њих нису постојали. Више су угарски и аустријски владари жалили своје хртове и соколове од мртвих Срба који су гинули бранећи их од мухамеданаца.

Гинули смо за Европу, а она је испредала легенде о нашем дивљаштву. Деспота Ђурђа Бранковића, Јова српске историје, који је дао ћерку освајачу и гледао два слепа сина крај себе, а све ради слободе свог народа, описивали су као превртљивог старца. Наше ратнике, који су својим мачевима опасали границе Аустрије, силом су католичили, чим би опасност од Турака, за цара и његове римске саветнике, минула. Крстоносни народ, без савезника, само се уздајући у Бога, постао је саблазан за читав свет. Сви су нас варали: и са истока, и са запада, и са севера, и са југа. Суза моја нема тешитеља била је и остала права суштина историје српског народа.

Подигли смо се под Карађорђем против Турака и одбили да закључимо мир са њима, желећи да од њих ослободимо сву нашу Хришћанску браћу на Балкану. И ко нам је у том нашем светом рату био највећи непријатељ? Читава Европа. Више су жалили европски владари турске крволоке него сиротињу рају. Обијале су поражене српске поглавице прагове европских дворова, молећи да се Хришћански народ спаси, али без успеха. Свако место које бисмо ослободили у 19. веку, врло брзо смо украшавали црквом, али без обзира на то, млади монах Николај, касније златоусти владика, морао је за време Првог светског рата да објашњава нашим савезницима у Европи да смо ми Хришћани. Ми који смо пет стотина година ратовали за Хришћанство, морали смо да се правдамо свету који је, новца ради, био спреман да сарађује и са црним ђаволом, да смо Хришћани. Ми, који смо имали ђакона Авакума, који је радосно носио колац на који ће га Турци натаћи, певајући да нема лепше вере од Хришћанске, морали смо да доказјемо да смо Христови.

Наше жртве није бележила светска историја. Енглеска штампа је за време ратова 1875-1878 жалила за Турцима. Дизраелијева штампа је описивала “злочине дивљих Срба” над “цивилизованим отоманским ратницима.” Наше жртве није ни помињала, јер жртве праведника се и не помињу. Оне се подразумевају. Кад се завршио Први светски рат, та иста Европа нам је дала нашу браћу – небраћу да нас држе у оковима. Кад се завршио Други светски рат, заборавили су свог јединог савезника у окупираној Европи. Дали су нас у руке неверницима. Када су решили да разбију државу у којој су нас нагнали да живимо, откидали су делове српског народног тела. Откидали су нам делове националног тела да би сада пожелели да нам узму и душу.

Хоће да нам изваде срце. Да нам узму историју. Да нас сведу на оно што вековима тврде да јесмо, дивља руља. Хоће наше манастире, наше цркве, наша гробља. Хоће сведоке наше прошлости. Оно што су уз велику галаму признали сваком народу на свету, да има своју кућу, своју државу, само нама желе да укину. Узели су нам предачке земље. Гонили нас као дивљач по Балкану. Сатерали нас на трећину наших земаља, али ни то им није довољно. Педесет година су пуштали своје слуге да нам испирају мозгове.  Но, гле чуда, ми не заборависмо ко смо. Као у народној причи, трагају за нашом снагом. Мислили су да је у Крајини, у Славонији, у Босни, у Барањи, у Македонији, у Црној Гори. Дођу и виде, није тамо. Сада мисле да је у Старој Србији, у колевци државе светих Немањића.

Они који су некада читали Библију, и тиме се пред нама неуким Православцима хвалили, прете нам ратом. Говоре нам да смо мали  и да зато морамо да их слушамо.  Више и не крију да желе, не више да будемо робови, већ да не постојимо. Али тај свет, који се некад поносио својим познавањем Библије, данас заборавља на Гедеона. Заборавља да за праведника ратује Господ. Или можда и не заборављају. Можда се они том Богу и не моле. Можда они неком другом богу служе. Оном који мрзи на Христа.

Приближава се годишњица нашег пораза, битке на Косову. Пораза који је господ, господар сваке победе, претворио у нашу победу. Наши преци су знали Ко доноси победу и Ко побеђује. Али су неки од нас, као и данашњи господари света то, у свом перверзном цинизму, заборавили. И због те заборавности и  не могу да пронађу нашу снагу, јер је траже на погрешном месту. Наша снага, снага српског народа је Исус Христос, Жртва и Спаситељ.

Ђорђе Јанић

[ Генерална ] 22 Октобар, 2007 22:49

ПОМАЖЕ БОГ

NAUČNICI SU DOKAZALI MISTIČNU SNAGU KRSNOG ZNAKA

Istraživanja, koja su sprovedena u laboratoriji medicinsko-bioloških tehnologija NII za industrijsku i morsku medicinu, su postala prava senzacija, piše u sutrašnjem broju novina „Život“. Naučnici su eksperimentalno dokazali da krsni znak ubija mikrobe i menja optičke osobine vode.

- Potvrdili smo da drevni običaj da se hrana i piće krsti pre jela ima duboki mistični smisao,- kaže fizičar Angelina Mahalovska. – Iza toga se krije praktična korist: hrana se očišćava bukvalno u trenu. To je veliko čudo koje se dešava bukvalno svaki dan.
Svoja istraživanja snage krsnog znaka Angelina Malahovska je sprovodila skoro 10 godina. Sprovedena je velika serija eksperimenata, koji su više puta provereni, pre nego što su objavljeni njihovi rezultati.

Oni su fenomenalni: otkrivena su jedinstvena bakteriološka svojstva, koja voda poseduje posle osvećenja molitvom i krsnim znakom. Otkrivena je nova, ranije nepoznata osobina Božije Reči da preobražava strukturu vode, značajno povećavajući njenu optičku gustinu u kratkoj ili ultravioletnoj spektralnoj oblasti.

Sama mogućnost tih istraživanja je za Angelinu Malahovsku i njene kolege Peterburžane postala čudo – ona nisu bila finansirana, niti su predstavljala predmet istraživanja NII. Ali naučnici su najveći deo posla uradili besplatno – samo radi toga da bi ljudima pružili mogućnost da osete i uvide isceliteljsku Božiju silu.

Naučnici su proverili dejstvo molitve “Oče naš” i krsnog znaka na patogene bakterije. Radi istraživanja su uzeti uzorci vode iz raznih basena- bunara, reka, jezera. Svi uzorci su sadržali zlatnu stafilokoku i još jednu uvek prisutnu vrstu bakterija. Ali pokazalo se da se posle pročitane molitve “Oče naš” i osenjivanja uzorka krsnim znakom, ta količina štetnih bakterija smanjivala za 7, 10, 100 i čak i više od 1000 puta!

Prema uslovu eksperimenta – radi isključenja uticaja mogućeg smućivanja – molitvu su čitali i verujući i neverujući ljudi, i pored svega se broj patogenih bakterija u raznim sredinama (sa raznim vrstama bakterija) smanjivao u poredjenju sa kontrolnim vrednostima.

Uočljiv je takodje i blagotvoran uticaj molitve i krsnog znaka na čoveka – kod svih ispitanika se stabilizovao pritisak, i poboljšani su rezultati analize krvi. Zadivljujuća je činjenica da su se pokazatelji menjali u tačno potrebnom pravcu za isceljenje: pritisak hipotonika se povećavao, a hipertonika smanjivao.
Primećeno je takodje da ukoliko se čovek osenjivao krsnim znakom nepažljivo, nemarno spojivši tri prsta, ili ne dotičući neophodne tačke na telu (sredinu čela, centralni deo iznad želuca (solar plexus), kao i udubljenja na desnom i levom ramenu), onda je pozitivan rezultat dejstva bio mnogo niži ili ga uopšte nije bilo.

Naučnici su izmerili optičku gustinu vode i posle njenog osenjivanja krsnim znakom i osvećenja.
- Pokazalo se da se optička gustina vode u poredjenju sa njenom normalnom vrednošću posle osvećenja povećava, - objašnjava Angelina Malahovska. –To znači da voda kao da “RAZLIKUJE” smisao izgovorenih molitvi nad njom, “pamti” taj uticaj i čuva ga odredjeno vreme što se vidi po povećanoj optičkoj gustini. Ona kao da se “napaja” svetlošću. Ljudsko oko naravno ne može da ulovi te isceliteljske promene strukture vode, ali spektrograf daje objektivnu ocenu te pojave.

Krsni znak menja optičku gustinu vode praktično trenutno. Optička gustina vode, koja je osvećena osenjivanjem krsnim znakom od strane običnog vernika se povećava skoro 1.5 put! A kada to isto uradi sveštenik – skoro 2.5 puta! To jest zaključuje se da voda “razlikuje” stepen osvećenja od strane mirjanina ili sveštenika, čiji su prsti desne ruke sklopljeni radi blagoslova tako da izobražavaju prva slova Hristovog Imena.
Interesantan je i rezultat osvećenja vode od strane krštenog, ali neverujućeg čoveka, koji ne nosi krstić na grudima. Pokazalo se da voda “razlikuje” čak i stepen vere - njena optička gustina se izmenila samo za 10%! Zaista – “po veri vašoj - neka vam bude!”

Pošto se ljudski organizam sastoji od nešto više od dve trećine vode, to znači da je Bog pri stvaranju u nas ugradio takav sistem fizičkih kanala, koji reguliše sve biohemijske procese u organizmu, i koji jasno “prepoznaje” Ime Isusa Hrista!
Može se reći da je krsni znak – generator svetlosti. Optička gustina vode se nije promenila (povećala) ni pri kakvim drugim položajima prstiju ruke (dlana, ili pri nepažljivom spajanju prstiju, ili brzim mahanjem ruke bez strahopoštovanja).

 

[ Генерална ] 07 Октобар, 2007 00:31

ПОМАЖЕ БОГ

O VIĐENJU DUHOVNIH BIĆA

 (Kako Pravoslavna Crkva gleda na tzv. ulaženje u svet duhovnih bića) Da bismo shvatili u koju i kakvu oblast ulazi duša posle smrti, mi na nju treba da pogledamo u punom kontekstu čovekove prirode. Treba da shvatimo prirodu čovekovu pre praroditeljskog grehopada i promene koje su usledile posle pada, kao i sposobnost čovekovu da stupa u kontakt sa duhovnim bićima. Može biti da je najjasnije pravoslavno razmatranje ovih pitanja moguće naći u knjizi episkopa Ignjatija Brjančaninova (3. tom njegovih dela). Jednu od glava ove knjige episkop Ignjatije posvetio je razmatranju "čulnog opažanja duhova", to jest angelskih i bestelesnih (demonskih) javljanja ljudima. U nastavku mi ćemo navesti tu glavu koja izlaže pravoslavno svetootačko učenje, trezveno i tačno preneseno nam od strane jednog od najvećih pravoslavnih Otaca našega vremena. PRVOBITNA PRIRODA ČOVEKOVA

Pre pada, čovekovo telo bilo je besmrtno, bolesti i sadašnja njegova neosetljivost i otežalost bile su mu strane, kao što su mu strani bili i grešna osećanja i telesni osećaji koji su mu sada svojstveni (Makarije Veliki, Slovo 4). Čula su njegova bila neuporedivo istančanija, delovanje njihovo bilo je neuporedivo dublje i potpuno slobodno. Obučen u takvo telo, sa takvim organima čuvstvovanja, čovek je bio sposoban za čulno viđenje duhovnih bića kategoriji kojih je dušom i pripadao, bio je sposoban za opštenje sa njima, kao i sa Bogom koje je svojstveno svetim duhovnim bićima. Budući sveto, telo čoveku nije predstavljalo prepreku za to, nije ga odvajalo od sveta duhova. Obučen u telo, čovek je bio sposoban da živi u raju, u kome su sada kadri da prebivaju samo Sveti i to (pre Strašnog Suda i sveopšteg vaskrsenja) samo dušom, s tim sto će tamo ući o vaskrsenju i njihova tela. Tada će ta tela u grobovima svojim ostaviti neosetljivost koja im je posle pada postala svojstvena - ona će postati duhovna... i projaviće u sebi svojstva koja su im bila dana prilikom stvaranja (ipak, u pojedinostima - po Simeonu Novom Bogoslovu, Slovo 45, 5 - postoji razlika između tela čovekovog u raju i tela njegovog na nebu posle vaskrsenja - prim. aut.) Onda će ljudi ponovo stupiti u svet duhovnih bica i neposredno opstenje sa njima. Primer za telo koje bi ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda nasega Isusa Hrista nakon Vaskrsenja.

 PAD ČOVEKOV

 Pad je izmenio i dušu i telo čovekovo. On je za njih bio, u pravom smislu reči, i smrt. Smrt koju vidimo i tako nazivamo u šustini je samo rastavljanje duše sa telom, koji su se, pošto je od njih odstupio večni Život Bog, prethodno našli umrtvljeni. Mi se rađamo već ubijeni večnom smrću! A ne osećamo da smo ubijeni, kao što ni jedan mrtvac ne oseća svoje mrtvilo! Bolesti našega tela, njegovo podleganje neprijateljskom delovanju različitih stvari iz materijalnog (veštastvenog) sveta, njegova neosetljivost - posledica su pada. Usled toga pada naše telo je stupilo u red životinja, ono postoji životom svoje pale prirode. I - za dušu predstavlja tamnicu i grob. Veoma su jake reči koje upotrebljavamo! Ali, i one još uvek nedovoljno snažno iskazuju nispalost našega tela sa visine duhovne u stanje plotsko. Neophodno je zato očistiti sebe brižljivim pokajanjem, neophodno je osetiti bar u nekom stepenu slobodu i uzvišenost stanja duhovnoga, da bismo stekli predstavu o kukavnom stanju našega tela, o njegovom stanju mrtvila, prouzrokovanom otuđenjem od Boga. U ovom stanju mrtvila, usled krajnje neosetljivosti i grubosti, njegova čula nisu sposobna za opštenje sa duhovnim bićima, ne vide ih, ne čuju, ne opažaju. Tako zatupljena sekira vise nije sposobna za namensku upotrebu. Sveta duhovna bića uklonila se se od opštenja sa ljudima kao sa stvorenjima koja vise nisu dostojna toga. Pali duhovi, povukavši nas u sopstveni pad, pomešali su se sa nama i - da bi nas lakše držali u ropstvu - nastoje da i sebe i svoje lance učine za nas nevidljivim. Ako nam se oni i otkrivaju, to čine samo radi toga da bi učvrstili svoju vlast nad nama. Svi mi, koji robujemo grehu, treba da znamo da nama opštenje sa Angelima nije i ne može tako lako biti svojstveno usled naseg otuđenja od njih padom, a da nam jeste svojstveno, zbog istog uzroka, opštenje sa izopštenim (iz zajednice svetih duhovnih bića) duhovima, u kategoriju kojih mi sada spadamo dušom - oni koji se čulno javljaju ljudima koji žive u grehovnosti i padu jesu demoni, a nipošto sveti Angeli. "Oskrvnjena (okaljana grehom) duša", rekao je sveti Isak Sirijski, "ne ulazi u carstvo čistote i ne pridružuje se duhovima Svetih" (Slovo 74). Sveti Angeli javljaju se samo ljudima koji su sa Bogom i njima obnovili opštenje svojim svetim životom (ipak, u retkim slučajevima, u službi osobitog cilja, Bog šalje svete Angele da se jave grešnicima, pa čak i životinjama, kako će niže primetiti sam episkop Ignjatije - prim. aut.). Premda demoni, javljajući se ljudima, ponajviše uzimaju izgled svetih Angela da bi ih lakše obmanjivali, premda ponekad nastoje da ljude uvere kako oni i nisu besi nego duše ljudske i premda, pokatkad, predskazuju i buducnost i otkrivaju (različite) tajne - nikako im se ne sme verovati. "Satana se pretvara u Angela svetla i sluge se njegove pretvaraju da su sluge pravde", rekao je sveti apostol Pavle (2. Kor. 11, 14-15). Opšte pravilo za sve ljude u tome je da nikako ne poklanjaju veru palim duhovima kada im se oni jave na čulan način, da ne ulaze u razgovor sa njima i da uopšte na njih ne obraćaju nikakvu pažnju te da njihovo javljanje smatraju za najveće i najopasnije iskušenje. U vreme toga iskušenja misao i srce treba upraviti ka Bogu, sa molitvom da nas pomiluje i iskušenja oslobodi. Želja, pak, da se duhovi vide i radoznalost da se o njima sazna i da se upoznaju znak je krajnje nerasudnosti i potpunog nepoznavanja duhovnih i delatnih predanja Pravoslavne Crkve. Poznanje duhova postiže se potpuno drugačije no što pretpostavlja neopitni i nesmotreni istraživač. Neposredno opštenje sa duhovima za neiskusnoga je najveća nesreća ili predstavlja izvor najvećih nesreća. Bogonadahnuti pisac knjige Postanja kaze da je nakon pada prvih ljudskih "bogova" (Adama i Eve), Bog - izrekavsi nad njima sud - jos dok nisu bili izgnani iz raja, "napravio im rize (haljine) kožne i u njih ih odenuo" (3,20). Rize kožne, po objašnjenju svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin), označavaju našu grubu plot, koja se izmenila prilikom pada, izgubivši svoju tananost i duhovnost i stekla svoju sadašnju neosetljivost (za svet duhovni). Mada je prvobitni uzrok ove promene bio pad, ovo preinačenje se izvrsilo pod uplivom Svemogućeg Tvorca, po Njegovoj neiskazanoj milosti prema nama, prema našem najvećem blagu. Među ostalim za nas korisnim posledicama koje proizlaze iz stanja u kome se sada nalazi naše telo, dužni smo da ukažemo da smo mi ljudi, zahvaljujući tome što je na naše telo pala "Božja kazna" neosetljivosti, postali nesposobni da čulno vidimo duhove pod čiju smo vlast nispali... Premudrost i dobrota Božja postavila je tako pregradu između ljudi nizvrgnutih u oblast zemnu i zlih duhova, kao što zemaljske vlasti tamničkim zidom odeljuju zločince od ljudskoga društva da oni, sledeći svoju samovolju, ne bi škodili društvu i razvraćali druge ljude (sv. Jovan Kasijan). Pali dusi deluju na ljude nevidljivo nanoseći na njih grehovne pomisli i osećanja, a tek sasvim malobrojnima je, sa Bog jedini zna kojih razloga, dato da duhove čulno vide. Obučena u telo, njime zakrivena i odvojena od sveta duhova, duša sebe postepeno obrazuje izučavanjem zakona Božjeg ili, što je isto, upoznavanjem hrišćanstva, i stiče sposobnost da razlikuje dobro od zla. Kada se u tome usavrši, daruje joj se time duhovno vidjenje, tj. osećanje duhova, a ako se to pokaze saobrazno ciljevima Boga koji je rukovodi, može joj se darovati čak i viđenje čulno, budući da su obmana i sablazan zloduhovska za nju već mnogo manje opasne, a opitnost i znanje korisni. Pri rastavljanju duše od tela vidljivom smrću mi ponovo stupamo u red i društvo duhovnih bića. Iz toga se vidi da je radi srećnog stupanja u taj svet neophodno blagovremeno obrazovanje sebe Božjim zakonima, i da nam je upravo za to obrazovanje sebe iznutra i ostavljeno vreme, koje svakome čoveku opredeljuje Bog za stranstvovanje na zemlji. To stranstvovanje naziva se zemaljskim životom.  OTVARANJE ČULA

Ljudi postaju sposobni da vide duhove prilikom nekakve promene do koje dolazi u čulima na neprimetan i za čoveka neobjasnjiv način. On tada kod sebe primećuje da je počeo da vidi ono što dotad nije video i što ne vide drugi, da čuje ono što do sada nije čuo. Za one koji iskuse tu promenu u čulima ona je sasvim prosta i prirodna takoreći, mada i pred sobom i pred drugima neobjašnjiva, dok je za one koji je nisu iskusili - čudnovata i nepojmiva. Svima je poznato tako da su ljudi kadri da padnu u san, ali kakva je san pojava, na koji to način, za nas neprimetan, prelazimo iz stanja budnosti u samozaborav usnulosti - to za nas ostaje tajnom. Promena izvršena u čulima, usled koje čovek ulazi u čulno opštenje sa bićima nevidljivoga sveta, naziva se u Svetome Pismu "otvaranjem čula". Bog - kaže Pismo - "otvori oči Valaamu i on ugleda Angela Božjeg pred sobom na putu i mač isukani u ruci njegovoj" (Brojevi 22, 31). Okružen neprijateljima prorok Jelisej se, da bi umirio svoga uplašenog slugu, pomolio i rekao: "Gospode, otvori sada oči mladićeve da vidi. I otvori Gospod oči njegove i on vide: a to gora puna konja i kola ognjenijeh oko Jeliseja" (2. Knj. o Car. 6, 17). Iz navedenih mesta Svetoga Pisma jasno proizlazi da telesna čula služe kao dveri i vrata koja vode u unutarnju klet, u kojoj prebiva duša, i da se ta vrata otvaraju i zatvaraju na znak Samoga Boga. Premudro je i izraz milosti prema nama što ta vrata u palim ljudima stoje stalno zatvorena, da naši zakleti neprijatelji, pali dusi, ne bi nagrnuli k nama i pogubili nas. Ova "mera" je utoliko neophodnija što se mi, nakon pada, nalazimo u oblasti palih duhova, okruženi njima i njima podložni. Nemajući mogućnosti da u nas silom prodru, oni nam spolja obznanjuju svoje prisustvo, donoseći nam različite grehovne pomisli i maštanja, ili lakoverne duše čak uvlače u opštenje sa sobom. Čoveku nije dozvoljeno da odbaci nadzor Božji i da sopstvenim sredstvima, po dopuštenju ali ne i po volji Bozjoj, otvara svoja čula i ulazi u nesumnjivo opštenje sa duhovima. Ali, i to se dogadja. Očito je da i nekim svojim snagama čovek može da uđe u to opštenje, ali samo sa palim dusima. Svetim Angelima nije svojstveno da "učestvuju" u takvim ljudskim poduhvatima, koji nisu u saglasnosti sa voljom Božjom i koji su ustvari neblagougodni Bogu. Šta to zavlači ljude u otvoreno opštenje sa duhovima? Lakomislene koji na delu ne poznaju Hriscanstvo zavlače ljubopitljivost, neznanje, neverje, a oni ne shvataju da, stupivši u takvo opštenje, sebi mogu da nanesu najveću pozledu i štetu. Misao da je čulno viđenje duhova nešto osobito značajno, pogrešna je. Viđenje čulno bez viđenja duhovnoga ne omogućava potrebno poimanje (palih) duhova, štaviše vrlo lako moze čoveku ponuditi sasvim pogrešna shvatanja o njima, kao sto ih ponajčesće i daju ljudima neiskusnim i zaraženim sujetom i gordošću. Duhovno viđenje duhovnih bića dostižu samo istinski hrišćani, a za čulno viđenje duhova najsposobniji su ljudi najporočnijeg života! Sasvim retki su ljudi sposobni za njega po nekom prirodnom daru (tj. medijumskom talentu, koji može biti nasledan - prim. aut.), kao što su sasvim retki i oni kojima se duhovi javljaju povodom neke osobene okolnosti u njihovom životu. U poslednjim dvama slučajevima čovek ne podleže pokudi, ali treba svesrdno da se potrudi da iz tog stanja, kao veoma opasnog, iziđe. U naše vreme mnogi sebi dozvoljavaju da ulaze u opštenje sa palim dusima posredstvom magnetizma, spiritizma..., pri čemu im se pali duhovi obično javljaju u vidu svetih Angela, sablaznjavaju ih i obmanjuju različitim zanimljivim pričama, mešajući istinu sa lažju - i postaju svagda uzrok njihovog krajnjeg duševnog, pa i umnog rastrojstva. Da oni koji čulno vide pale duhove, pa čak i svete Angele, ne bi o sebi visoko nešto umislili, treba da znaju: to viđenje samo po sebi nipošto nije svedočanstvo o nekoj dostojnosti vidilaca: za njega su sposobni ne samo poročni ljudi, nego i najbeslovesnije životinje (Brojevi 22, 23)!" 

OPASNOST KONTAKTA SA DUHOVIMA

"Viđenje duhova čulnim očima nanosi uvek manju ili veću duhovnu štetu ljudima koji, uz to, nemaju i sposobnost njihovog duhovnog viđenja. Ovde na zemlji slike istine su pomešane sa slikama laži (sveti Isak Sirijski), budući da je ovo zemlja u kojoj je pomešano zlo sa dobrom i zemlja izgnanstva palih angela i palih ljudi". "Onaj koji čulno vidi duhove lako može biti obmanut na svoju štetu i propast. Ako im, prilikom toga viđenja ukaže poverenje ili prema njima pokaže lakovernost, on đe neizostavno biti obmanut, neizostavno zaveden, neizostavno zapečaćen za neiskusne neshvatljivim pečatom sablazni, pečatom strasne povrede duha svoga, pri čemu često gubi mogućnost da se ispravi i spase. Sa mnogima, veoma mnogima se to dogodilo. Desilo se to ne samo sa neznabošcima, čiji su zreci većinom bili u vezama opštenja sa demonima, desilo se to i sa mnogim hrišćanima koji nisu upoznali tajne Hrišćanstva i koji su zbog nekog razloga stupili u opštenje sa dusima. Dogodilo se to, najzad, i mnogim podvižnicima i monasima, koji su - ne stekavsi moć duhovnog viđenja duhova - videli ove čulno. Samo hrišćansko podvižnistvo omogućava pravilan i zakonit ulazak u svet duhovnih bića. Sva ostala sredstva su nezakonita i treba ih odbaciti kao nepotrebna i pogubna. Istinskog Hristovog podvižnika u viđenja uvodi Sam Bog. Kada Bog čoveka rukovodi, tada se niste prizraci istine u koje se zaodeva laž i podvižniku daruje, u prvom redu, duhovno viđenje duhovnih bića, koje tačno i podrobno razotkriva pred njim njihova svojstva. Tek posle toga, nekim podvižnicima se daruje da duhove vide čulno, čime se upotpunjuje njihovo znanje o ovima koje im je prethodno omogućeno viđenjem duhovnim (...). Sveti nastavnici hrišćanskog podvižnistva, po pravilu..., zapovedaju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju, ako im se ovi iznenada ukažu da ne ulaze u razgovor sa njima, i ne obraćaju na njih pažnju. Zapovedaju im još da se, prilikom takvih javljanja, ograđuju krsnim znakom, da zatvaraju oči i, sa odlučnom svešću o svojoj nedostojnosti i nesposobnosti da vide sveta duhovna bića, mole Boga da nas zaštiti od svih spletki i sablazni koje kao mreže prevejano razapinju ljudima duhovi zlobe, neizlečivo zaraženi mržnjom i zavisću prema njima. Prepodobni Grigorije Sinait veli: "Ako vidiš čulno ili u umu, izvan sebe ili u sebi nešto, bio to lik Hristov ili Angelov, ili nekoga Svetoga, ili ako ti se prividi ili umu uobraziljom prikaže neka svetlost, to nikako ne primaj! Jer, i samom umu po prirodi je svojstvena izvesna maštena sklonost i on lako sklapa slike kakve želi, što obično ne znaju oni koji na sebe strogo ne paze, te time sami sebi nanose duhovnu štetu".  ZAKLJUCAK

...Jedini pravilan nacin da se uđe u svet duhovnih bića jeste hrišćansko podvižnistvo. Jedini pravilan nacin da se dospe do čulnog viđenja duhova hrišćansko je napredovanje u savršenstvo. U svoje vreme, koje određuje samo Bog, vreme samo Bogu i poznato, mi ćemo neizbežno stupiti u svet duhova. Za svakoga od nas to je vreme - blizu! Neka nam Svedobri Bog daruje da tako provedemo zemaljski život, da bismo još za njegova trajanja raskinuli opštenje sa palim dusima i stupili u opštenje sa svetim duhovnim bićima, da bismo na osnovu toga, onda kada svučemo ovo telo, bili pridruženi njima a ne dusima izopštenim (iz Zajednice svetih)". Ovaj nauk episkopa Ignjatija (Brjancaninova), sastavljen pre stotinu godina, mogao bi biti, mirne duše, od reči do reči isto napisan i danas - toliko se verno u njemu ogledaju duhovna iskušenja našeg vremena, u kome su se "dveri opažaja" (da se posluzimo izrazom koji je lansirao jedan od eksperimentatora u ovoj oblasti - Oldos Haksli) tako široko raskrilile kako se u doba episkopa Ignjatija nije moglo ni sanjati. Njegovim rečima jedva da je potreban komentar... Onaj koji je upoznat sa ovim pravoslavnim učenjem ne može da sa zaprepašćenjem i užasom ne gleda na lakoću sa kojom savremeni "hrišćani" poklanjaju veru viđenjima i javljanjima (sa onoga sveta), koja se danas sve više i više šire. Uzrok ove lakovernosti je jasan: rimokatolicizam i protestantizam, koji su već mnogo vekova otrgnuti od pravoslavnog učenja i prakse duhovnog (ispravnog) života, izgubili su svaku sposobnost za jasno razlikovanje duhova. Njima je postalo potpuno tuđe najsuštinskije svojstvo hrišćanina - nepoverenje i prema sopstvenim "dobrim" mislima i osećanjima! Usled toga, "duhovna" iskustva i javljanja duhova postali su danas, možda, rasprostranjenija nego u bilo koje drugo doba hrišćanske ere, a lakoverno čovečanstvo gotovo je da prihvati teoriju "novog veka" duhovnih čuda ili teoriju "novog izlivanja Svetoga Duha" da bi tu činjenicu objasnilo. Čovecanstvo je danas tako duhovno osiromašeno, smatrajuci sebe hrišćanskim čak i sada dok se priprema za vek "čuda" besovskih, da se u tome pokazuje znak poslednjih vremena (Otkrivenje 16, 14). Treba dodati da i sami pravoslavni hrišćani, koji teorijski vladaju istinitim hrišćanskim učenjem, retko toga postaju svesni i zato često umeju da podlegnu obmani, kao i nepravoslavni! Došlo je vreme da se oni kojima to učenje pripada po pravu stečenom rođenjem njemu i vrate! Oni koji danas opisuju svoja "posmrtna" iskustva pokazuju da takođe veruju sopstvenom opitu... U svekolikoj savremenoj literaturi posvećenoj tom pitanju uopšte je izuzetno malo slučajeva u kojima autori postavljaju pitanje nije li bar nešto od proživljenoga moglo da dođe - od đavola. Pravoslavni čitalac, naravno, to pitanje postavlja i trudi se da te slučajeve shvati u svetlosti duhovnog nauka pravoslavnih Otaca i Svetih...

Sa ruskog V. N.         

 

 

[ Генерална ] 01 Октобар, 2007 18:26

ПОМАЖЕ БОГ 

Светитељ ИГЊАТИЈЕ (Брјанчанинов)
епископ Ставропољски

ЧАША ХРИСТОВА

Молила Господа два љубљена Његова ученика за пријестоле славе - а Он им дарова Чашу Своју[1].

Чаша Христова - то су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе.

Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.

Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.

Чашу Христову, чашу спасења примићу![2]

Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.

Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?[3]

И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.

Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.

Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.

Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.

Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије[4]. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.

Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега[5].

Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.

Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје[6].

Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"

Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу[7].

Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.

Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо[8].

Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.

Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте[9], вазвијестио је љубљени ученик Христов.

Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.

Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу.

Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја.

Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.

Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.

Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.

Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.

Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.

За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити[10].

Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки![11]

Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.

Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.

"Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво[12].

Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?[13].

У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.

Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.

Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".

Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.

Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге[14].

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.

Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде[15].

Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.

Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна[16]. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.

Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.

Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.

Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.

Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.

Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових[17].

Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.

Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.

Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.