[ Генерална ] 01 Март, 2008 08:44

ПОМАЖЕ БОГ

Нека Србе опет слога краси
 

Сад ил' никад, Боже над војскама,
Сад ил' никад, Ти се смилуј нама.
Покај народ, помилуј и спаси,
Нека Србе опет слога краси.
Стара слога устаничког кова
Нек' засија опет као нова.
Брат нек' брату пружи обе руке,
Сложне руке савладаће муке.
Нек' брат брата хвали а не куди,
Бог праведни сваком ће да суди.
Многе свеће од једне су јаче;
Тама бежи испред сложне браће.
Светлост слоге страшило је тами
Кад се браћа здраве: "Бог је с нами!"
О народе српски крстоносни,
Прими овај наук спасоносни,
То је наук Божије Библије,
То и наук твоје историје.

[ Генерална ] 27 Фебруар, 2008 21:56

ПОМАЖЕ БОГ

Буди храбар и слободан
 

Буди храбар и слободан,
Рече Господ Навину,
Ја ћу за те војевати,
Само држи истину.

То и сада Господ збори
Сваком правом Србину:
Ја сам с тобом, буди храбар
И одржи истину.

Истина је што људима
Јеванђеље казује,
Ко истину крепко држи
Над злом сваким царује.

Истина је са слободом
Нераскидно везана,
Обојима једна песма
Од Срба је спевана.

За крст часни и слободу -
То је српска лозинка;
Без то двоје – живот што је?
Србин нема починка.

Буди храбар и слободан,
Бог ти збори, Србине,
Ја ћу за те војевати,
Само држ' се истине.

[ Генерална ] 23 Фебруар, 2008 20:20

 ПОМАЖЕ БОГ

 

Ој Србијо
 

Ој Србијо мајко мила
Да би вазда срећна била
Деца Твоја Тебе воле
За Тебе се Богу моле

Земљо славе и слободе
Све ме мисли Теби воде
Све ме жеље Теби крећу
Све за Твоју чиним срећу

Земљо палих праотаца
Витезова и Светаца
За крст часних мученика
За слободу заточника

Гроб до гроба свето гробље
Ту почива српско робље
И све олтар до олтара
Задужбине српских цара

И Косово тужно стоји
Петвековно ропство броји
Спомен славе и јунаштва
И неслоге и издајства

На Косову Грачаница
Крај Мораве Раваница
У Крушевцу Лазарица
На планини Студеница

И све мегдан до мегдана
Пре и после Видовдана
Сва си крвљу заливена
Сва си славом окићена

Но не бој се мила Мати
Бог ће Теби добро дати
Па ћеш бити најсретнија
И од свију најславнија!

[ Генерална ] 26 Октобар, 2007 21:40

ПОМАЖЕ БОГ

Жртва и жртвовање

 

Када је Господ носио свој Крст ка Голготи, колико њих приђе да Му помогне? Колико њих се прогура кроз злураду масу, колико њих прође између Његових непријатеља и рече: “Дај да Ти помогнем бар мало, Учитељу”? И најхрабрији се сакрише у разјареној гомили, плашећи се више за себе, него за Бога. Неки од њих су знали да се на Голготу води праведник: и Пилат, и рабини и ученици Христови. Многи у подјареној руљи нису знали да ли је пред њима праведник или злочинац. Много је у тој руљи било људи који су мрзели Исуса и не знајући у чему је Његов грех. Рекле су им њихове вође да је богохулник и они су им поверовали. Ни први ни последњи пут у историји људског рода, руља је поверовала неуким људима, а не свемогућем Господу. Одјекивао је Јерусалим: “Распни Га, распни!”

Господ је корачао савијајући се под тежином Крста. Ишла је Жртва према жртвенику. Али то му није било тешко: та Он је и био дошао међу људе да би се жртвовао. Оно што Га је растуживало то је што су Га сви одбацили, што га нико није пожалио. Самоћа се ширила око жртве. Свет је слушао урлање Зла, али није имао снаге да му се одупре. Није имао храбрости да стане раме уз раме са жртвом. Нико се није упитао, где је истина? Не зато што су се као Пилат, или наша савременица Мадлен Олбрајт скептично упитали – шта је истина? Они ту дозу цинизма и скепсе нису били достигли. Њихове вође су им дале оправдање. Вође су тврдиле да је Жртва кривац, а руља је ради свог мира то прихватила као истину. Све ради свог мира. Не треба се свађати са Римом, не треба се противити Синдриону, не треба питати зашто се нешто дешава. И фарисеји, и садукеји и римски војници – сви они гледају са неким болесним задовољстом смрт праведника.

Пролазили су векови и у животима многих христољубивих људи и христољубивих народа понављао се Господњи ход по мукама. Када су на Косову 1389. изашли Срби како би зауставили турски талас који је надирао у Европу, нико им није дошао у помоћ. Европа је причала о шизми и јереси, а цареви и краљеви, а пре свега Рим, радовали су се пропасти Православља. Чекали су да падне Византија, како би се угасила светлост истине. Чекали су да неверници поруше наше манастире и цркве, као да тиме могу да оборе нашег Бога. Да поруше наше тврђаве и униште наш народ. Смрт Срба је била радост за Европу, била и остала. Наши мртви за њих нису постојали. Више су угарски и аустријски владари жалили своје хртове и соколове од мртвих Срба који су гинули бранећи их од мухамеданаца.

Гинули смо за Европу, а она је испредала легенде о нашем дивљаштву. Деспота Ђурђа Бранковића, Јова српске историје, који је дао ћерку освајачу и гледао два слепа сина крај себе, а све ради слободе свог народа, описивали су као превртљивог старца. Наше ратнике, који су својим мачевима опасали границе Аустрије, силом су католичили, чим би опасност од Турака, за цара и његове римске саветнике, минула. Крстоносни народ, без савезника, само се уздајући у Бога, постао је саблазан за читав свет. Сви су нас варали: и са истока, и са запада, и са севера, и са југа. Суза моја нема тешитеља била је и остала права суштина историје српског народа.

Подигли смо се под Карађорђем против Турака и одбили да закључимо мир са њима, желећи да од њих ослободимо сву нашу Хришћанску браћу на Балкану. И ко нам је у том нашем светом рату био највећи непријатељ? Читава Европа. Више су жалили европски владари турске крволоке него сиротињу рају. Обијале су поражене српске поглавице прагове европских дворова, молећи да се Хришћански народ спаси, али без успеха. Свако место које бисмо ослободили у 19. веку, врло брзо смо украшавали црквом, али без обзира на то, млади монах Николај, касније златоусти владика, морао је за време Првог светског рата да објашњава нашим савезницима у Европи да смо ми Хришћани. Ми који смо пет стотина година ратовали за Хришћанство, морали смо да се правдамо свету који је, новца ради, био спреман да сарађује и са црним ђаволом, да смо Хришћани. Ми, који смо имали ђакона Авакума, који је радосно носио колац на који ће га Турци натаћи, певајући да нема лепше вере од Хришћанске, морали смо да доказјемо да смо Христови.

Наше жртве није бележила светска историја. Енглеска штампа је за време ратова 1875-1878 жалила за Турцима. Дизраелијева штампа је описивала “злочине дивљих Срба” над “цивилизованим отоманским ратницима.” Наше жртве није ни помињала, јер жртве праведника се и не помињу. Оне се подразумевају. Кад се завршио Први светски рат, та иста Европа нам је дала нашу браћу – небраћу да нас држе у оковима. Кад се завршио Други светски рат, заборавили су свог јединог савезника у окупираној Европи. Дали су нас у руке неверницима. Када су решили да разбију државу у којој су нас нагнали да живимо, откидали су делове српског народног тела. Откидали су нам делове националног тела да би сада пожелели да нам узму и душу.

Хоће да нам изваде срце. Да нам узму историју. Да нас сведу на оно што вековима тврде да јесмо, дивља руља. Хоће наше манастире, наше цркве, наша гробља. Хоће сведоке наше прошлости. Оно што су уз велику галаму признали сваком народу на свету, да има своју кућу, своју државу, само нама желе да укину. Узели су нам предачке земље. Гонили нас као дивљач по Балкану. Сатерали нас на трећину наших земаља, али ни то им није довољно. Педесет година су пуштали своје слуге да нам испирају мозгове.  Но, гле чуда, ми не заборависмо ко смо. Као у народној причи, трагају за нашом снагом. Мислили су да је у Крајини, у Славонији, у Босни, у Барањи, у Македонији, у Црној Гори. Дођу и виде, није тамо. Сада мисле да је у Старој Србији, у колевци државе светих Немањића.

Они који су некада читали Библију, и тиме се пред нама неуким Православцима хвалили, прете нам ратом. Говоре нам да смо мали  и да зато морамо да их слушамо.  Више и не крију да желе, не више да будемо робови, већ да не постојимо. Али тај свет, који се некад поносио својим познавањем Библије, данас заборавља на Гедеона. Заборавља да за праведника ратује Господ. Или можда и не заборављају. Можда се они том Богу и не моле. Можда они неком другом богу служе. Оном који мрзи на Христа.

Приближава се годишњица нашег пораза, битке на Косову. Пораза који је господ, господар сваке победе, претворио у нашу победу. Наши преци су знали Ко доноси победу и Ко побеђује. Али су неки од нас, као и данашњи господари света то, у свом перверзном цинизму, заборавили. И због те заборавности и  не могу да пронађу нашу снагу, јер је траже на погрешном месту. Наша снага, снага српског народа је Исус Христос, Жртва и Спаситељ.

Ђорђе Јанић

[ Генерална ] 22 Октобар, 2007 22:49

ПОМАЖЕ БОГ

NAUČNICI SU DOKAZALI MISTIČNU SNAGU KRSNOG ZNAKA

Istraživanja, koja su sprovedena u laboratoriji medicinsko-bioloških tehnologija NII za industrijsku i morsku medicinu, su postala prava senzacija, piše u sutrašnjem broju novina „Život“. Naučnici su eksperimentalno dokazali da krsni znak ubija mikrobe i menja optičke osobine vode.

- Potvrdili smo da drevni običaj da se hrana i piće krsti pre jela ima duboki mistični smisao,- kaže fizičar Angelina Mahalovska. – Iza toga se krije praktična korist: hrana se očišćava bukvalno u trenu. To je veliko čudo koje se dešava bukvalno svaki dan.
Svoja istraživanja snage krsnog znaka Angelina Malahovska je sprovodila skoro 10 godina. Sprovedena je velika serija eksperimenata, koji su više puta provereni, pre nego što su objavljeni njihovi rezultati.

Oni su fenomenalni: otkrivena su jedinstvena bakteriološka svojstva, koja voda poseduje posle osvećenja molitvom i krsnim znakom. Otkrivena je nova, ranije nepoznata osobina Božije Reči da preobražava strukturu vode, značajno povećavajući njenu optičku gustinu u kratkoj ili ultravioletnoj spektralnoj oblasti.

Sama mogućnost tih istraživanja je za Angelinu Malahovsku i njene kolege Peterburžane postala čudo – ona nisu bila finansirana, niti su predstavljala predmet istraživanja NII. Ali naučnici su najveći deo posla uradili besplatno – samo radi toga da bi ljudima pružili mogućnost da osete i uvide isceliteljsku Božiju silu.

Naučnici su proverili dejstvo molitve “Oče naš” i krsnog znaka na patogene bakterije. Radi istraživanja su uzeti uzorci vode iz raznih basena- bunara, reka, jezera. Svi uzorci su sadržali zlatnu stafilokoku i još jednu uvek prisutnu vrstu bakterija. Ali pokazalo se da se posle pročitane molitve “Oče naš” i osenjivanja uzorka krsnim znakom, ta količina štetnih bakterija smanjivala za 7, 10, 100 i čak i više od 1000 puta!

Prema uslovu eksperimenta – radi isključenja uticaja mogućeg smućivanja – molitvu su čitali i verujući i neverujući ljudi, i pored svega se broj patogenih bakterija u raznim sredinama (sa raznim vrstama bakterija) smanjivao u poredjenju sa kontrolnim vrednostima.

Uočljiv je takodje i blagotvoran uticaj molitve i krsnog znaka na čoveka – kod svih ispitanika se stabilizovao pritisak, i poboljšani su rezultati analize krvi. Zadivljujuća je činjenica da su se pokazatelji menjali u tačno potrebnom pravcu za isceljenje: pritisak hipotonika se povećavao, a hipertonika smanjivao.
Primećeno je takodje da ukoliko se čovek osenjivao krsnim znakom nepažljivo, nemarno spojivši tri prsta, ili ne dotičući neophodne tačke na telu (sredinu čela, centralni deo iznad želuca (solar plexus), kao i udubljenja na desnom i levom ramenu), onda je pozitivan rezultat dejstva bio mnogo niži ili ga uopšte nije bilo.

Naučnici su izmerili optičku gustinu vode i posle njenog osenjivanja krsnim znakom i osvećenja.
- Pokazalo se da se optička gustina vode u poredjenju sa njenom normalnom vrednošću posle osvećenja povećava, - objašnjava Angelina Malahovska. –To znači da voda kao da “RAZLIKUJE” smisao izgovorenih molitvi nad njom, “pamti” taj uticaj i čuva ga odredjeno vreme što se vidi po povećanoj optičkoj gustini. Ona kao da se “napaja” svetlošću. Ljudsko oko naravno ne može da ulovi te isceliteljske promene strukture vode, ali spektrograf daje objektivnu ocenu te pojave.

Krsni znak menja optičku gustinu vode praktično trenutno. Optička gustina vode, koja je osvećena osenjivanjem krsnim znakom od strane običnog vernika se povećava skoro 1.5 put! A kada to isto uradi sveštenik – skoro 2.5 puta! To jest zaključuje se da voda “razlikuje” stepen osvećenja od strane mirjanina ili sveštenika, čiji su prsti desne ruke sklopljeni radi blagoslova tako da izobražavaju prva slova Hristovog Imena.
Interesantan je i rezultat osvećenja vode od strane krštenog, ali neverujućeg čoveka, koji ne nosi krstić na grudima. Pokazalo se da voda “razlikuje” čak i stepen vere - njena optička gustina se izmenila samo za 10%! Zaista – “po veri vašoj - neka vam bude!”

Pošto se ljudski organizam sastoji od nešto više od dve trećine vode, to znači da je Bog pri stvaranju u nas ugradio takav sistem fizičkih kanala, koji reguliše sve biohemijske procese u organizmu, i koji jasno “prepoznaje” Ime Isusa Hrista!
Može se reći da je krsni znak – generator svetlosti. Optička gustina vode se nije promenila (povećala) ni pri kakvim drugim položajima prstiju ruke (dlana, ili pri nepažljivom spajanju prstiju, ili brzim mahanjem ruke bez strahopoštovanja).

 

[ Генерална ] 07 Октобар, 2007 00:31

ПОМАЖЕ БОГ

O VIĐENJU DUHOVNIH BIĆA

 (Kako Pravoslavna Crkva gleda na tzv. ulaženje u svet duhovnih bića) Da bismo shvatili u koju i kakvu oblast ulazi duša posle smrti, mi na nju treba da pogledamo u punom kontekstu čovekove prirode. Treba da shvatimo prirodu čovekovu pre praroditeljskog grehopada i promene koje su usledile posle pada, kao i sposobnost čovekovu da stupa u kontakt sa duhovnim bićima. Može biti da je najjasnije pravoslavno razmatranje ovih pitanja moguće naći u knjizi episkopa Ignjatija Brjančaninova (3. tom njegovih dela). Jednu od glava ove knjige episkop Ignjatije posvetio je razmatranju "čulnog opažanja duhova", to jest angelskih i bestelesnih (demonskih) javljanja ljudima. U nastavku mi ćemo navesti tu glavu koja izlaže pravoslavno svetootačko učenje, trezveno i tačno preneseno nam od strane jednog od najvećih pravoslavnih Otaca našega vremena. PRVOBITNA PRIRODA ČOVEKOVA

Pre pada, čovekovo telo bilo je besmrtno, bolesti i sadašnja njegova neosetljivost i otežalost bile su mu strane, kao što su mu strani bili i grešna osećanja i telesni osećaji koji su mu sada svojstveni (Makarije Veliki, Slovo 4). Čula su njegova bila neuporedivo istančanija, delovanje njihovo bilo je neuporedivo dublje i potpuno slobodno. Obučen u takvo telo, sa takvim organima čuvstvovanja, čovek je bio sposoban za čulno viđenje duhovnih bića kategoriji kojih je dušom i pripadao, bio je sposoban za opštenje sa njima, kao i sa Bogom koje je svojstveno svetim duhovnim bićima. Budući sveto, telo čoveku nije predstavljalo prepreku za to, nije ga odvajalo od sveta duhova. Obučen u telo, čovek je bio sposoban da živi u raju, u kome su sada kadri da prebivaju samo Sveti i to (pre Strašnog Suda i sveopšteg vaskrsenja) samo dušom, s tim sto će tamo ući o vaskrsenju i njihova tela. Tada će ta tela u grobovima svojim ostaviti neosetljivost koja im je posle pada postala svojstvena - ona će postati duhovna... i projaviće u sebi svojstva koja su im bila dana prilikom stvaranja (ipak, u pojedinostima - po Simeonu Novom Bogoslovu, Slovo 45, 5 - postoji razlika između tela čovekovog u raju i tela njegovog na nebu posle vaskrsenja - prim. aut.) Onda će ljudi ponovo stupiti u svet duhovnih bica i neposredno opstenje sa njima. Primer za telo koje bi ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda nasega Isusa Hrista nakon Vaskrsenja.

 PAD ČOVEKOV

 Pad je izmenio i dušu i telo čovekovo. On je za njih bio, u pravom smislu reči, i smrt. Smrt koju vidimo i tako nazivamo u šustini je samo rastavljanje duše sa telom, koji su se, pošto je od njih odstupio večni Život Bog, prethodno našli umrtvljeni. Mi se rađamo već ubijeni večnom smrću! A ne osećamo da smo ubijeni, kao što ni jedan mrtvac ne oseća svoje mrtvilo! Bolesti našega tela, njegovo podleganje neprijateljskom delovanju različitih stvari iz materijalnog (veštastvenog) sveta, njegova neosetljivost - posledica su pada. Usled toga pada naše telo je stupilo u red životinja, ono postoji životom svoje pale prirode. I - za dušu predstavlja tamnicu i grob. Veoma su jake reči koje upotrebljavamo! Ali, i one još uvek nedovoljno snažno iskazuju nispalost našega tela sa visine duhovne u stanje plotsko. Neophodno je zato očistiti sebe brižljivim pokajanjem, neophodno je osetiti bar u nekom stepenu slobodu i uzvišenost stanja duhovnoga, da bismo stekli predstavu o kukavnom stanju našega tela, o njegovom stanju mrtvila, prouzrokovanom otuđenjem od Boga. U ovom stanju mrtvila, usled krajnje neosetljivosti i grubosti, njegova čula nisu sposobna za opštenje sa duhovnim bićima, ne vide ih, ne čuju, ne opažaju. Tako zatupljena sekira vise nije sposobna za namensku upotrebu. Sveta duhovna bića uklonila se se od opštenja sa ljudima kao sa stvorenjima koja vise nisu dostojna toga. Pali duhovi, povukavši nas u sopstveni pad, pomešali su se sa nama i - da bi nas lakše držali u ropstvu - nastoje da i sebe i svoje lance učine za nas nevidljivim. Ako nam se oni i otkrivaju, to čine samo radi toga da bi učvrstili svoju vlast nad nama. Svi mi, koji robujemo grehu, treba da znamo da nama opštenje sa Angelima nije i ne može tako lako biti svojstveno usled naseg otuđenja od njih padom, a da nam jeste svojstveno, zbog istog uzroka, opštenje sa izopštenim (iz zajednice svetih duhovnih bića) duhovima, u kategoriju kojih mi sada spadamo dušom - oni koji se čulno javljaju ljudima koji žive u grehovnosti i padu jesu demoni, a nipošto sveti Angeli. "Oskrvnjena (okaljana grehom) duša", rekao je sveti Isak Sirijski, "ne ulazi u carstvo čistote i ne pridružuje se duhovima Svetih" (Slovo 74). Sveti Angeli javljaju se samo ljudima koji su sa Bogom i njima obnovili opštenje svojim svetim životom (ipak, u retkim slučajevima, u službi osobitog cilja, Bog šalje svete Angele da se jave grešnicima, pa čak i životinjama, kako će niže primetiti sam episkop Ignjatije - prim. aut.). Premda demoni, javljajući se ljudima, ponajviše uzimaju izgled svetih Angela da bi ih lakše obmanjivali, premda ponekad nastoje da ljude uvere kako oni i nisu besi nego duše ljudske i premda, pokatkad, predskazuju i buducnost i otkrivaju (različite) tajne - nikako im se ne sme verovati. "Satana se pretvara u Angela svetla i sluge se njegove pretvaraju da su sluge pravde", rekao je sveti apostol Pavle (2. Kor. 11, 14-15). Opšte pravilo za sve ljude u tome je da nikako ne poklanjaju veru palim duhovima kada im se oni jave na čulan način, da ne ulaze u razgovor sa njima i da uopšte na njih ne obraćaju nikakvu pažnju te da njihovo javljanje smatraju za najveće i najopasnije iskušenje. U vreme toga iskušenja misao i srce treba upraviti ka Bogu, sa molitvom da nas pomiluje i iskušenja oslobodi. Želja, pak, da se duhovi vide i radoznalost da se o njima sazna i da se upoznaju znak je krajnje nerasudnosti i potpunog nepoznavanja duhovnih i delatnih predanja Pravoslavne Crkve. Poznanje duhova postiže se potpuno drugačije no što pretpostavlja neopitni i nesmotreni istraživač. Neposredno opštenje sa duhovima za neiskusnoga je najveća nesreća ili predstavlja izvor najvećih nesreća. Bogonadahnuti pisac knjige Postanja kaze da je nakon pada prvih ljudskih "bogova" (Adama i Eve), Bog - izrekavsi nad njima sud - jos dok nisu bili izgnani iz raja, "napravio im rize (haljine) kožne i u njih ih odenuo" (3,20). Rize kožne, po objašnjenju svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin), označavaju našu grubu plot, koja se izmenila prilikom pada, izgubivši svoju tananost i duhovnost i stekla svoju sadašnju neosetljivost (za svet duhovni). Mada je prvobitni uzrok ove promene bio pad, ovo preinačenje se izvrsilo pod uplivom Svemogućeg Tvorca, po Njegovoj neiskazanoj milosti prema nama, prema našem najvećem blagu. Među ostalim za nas korisnim posledicama koje proizlaze iz stanja u kome se sada nalazi naše telo, dužni smo da ukažemo da smo mi ljudi, zahvaljujući tome što je na naše telo pala "Božja kazna" neosetljivosti, postali nesposobni da čulno vidimo duhove pod čiju smo vlast nispali... Premudrost i dobrota Božja postavila je tako pregradu između ljudi nizvrgnutih u oblast zemnu i zlih duhova, kao što zemaljske vlasti tamničkim zidom odeljuju zločince od ljudskoga društva da oni, sledeći svoju samovolju, ne bi škodili društvu i razvraćali druge ljude (sv. Jovan Kasijan). Pali dusi deluju na ljude nevidljivo nanoseći na njih grehovne pomisli i osećanja, a tek sasvim malobrojnima je, sa Bog jedini zna kojih razloga, dato da duhove čulno vide. Obučena u telo, njime zakrivena i odvojena od sveta duhova, duša sebe postepeno obrazuje izučavanjem zakona Božjeg ili, što je isto, upoznavanjem hrišćanstva, i stiče sposobnost da razlikuje dobro od zla. Kada se u tome usavrši, daruje joj se time duhovno vidjenje, tj. osećanje duhova, a ako se to pokaze saobrazno ciljevima Boga koji je rukovodi, može joj se darovati čak i viđenje čulno, budući da su obmana i sablazan zloduhovska za nju već mnogo manje opasne, a opitnost i znanje korisni. Pri rastavljanju duše od tela vidljivom smrću mi ponovo stupamo u red i društvo duhovnih bića. Iz toga se vidi da je radi srećnog stupanja u taj svet neophodno blagovremeno obrazovanje sebe Božjim zakonima, i da nam je upravo za to obrazovanje sebe iznutra i ostavljeno vreme, koje svakome čoveku opredeljuje Bog za stranstvovanje na zemlji. To stranstvovanje naziva se zemaljskim životom.  OTVARANJE ČULA

Ljudi postaju sposobni da vide duhove prilikom nekakve promene do koje dolazi u čulima na neprimetan i za čoveka neobjasnjiv način. On tada kod sebe primećuje da je počeo da vidi ono što dotad nije video i što ne vide drugi, da čuje ono što do sada nije čuo. Za one koji iskuse tu promenu u čulima ona je sasvim prosta i prirodna takoreći, mada i pred sobom i pred drugima neobjašnjiva, dok je za one koji je nisu iskusili - čudnovata i nepojmiva. Svima je poznato tako da su ljudi kadri da padnu u san, ali kakva je san pojava, na koji to način, za nas neprimetan, prelazimo iz stanja budnosti u samozaborav usnulosti - to za nas ostaje tajnom. Promena izvršena u čulima, usled koje čovek ulazi u čulno opštenje sa bićima nevidljivoga sveta, naziva se u Svetome Pismu "otvaranjem čula". Bog - kaže Pismo - "otvori oči Valaamu i on ugleda Angela Božjeg pred sobom na putu i mač isukani u ruci njegovoj" (Brojevi 22, 31). Okružen neprijateljima prorok Jelisej se, da bi umirio svoga uplašenog slugu, pomolio i rekao: "Gospode, otvori sada oči mladićeve da vidi. I otvori Gospod oči njegove i on vide: a to gora puna konja i kola ognjenijeh oko Jeliseja" (2. Knj. o Car. 6, 17). Iz navedenih mesta Svetoga Pisma jasno proizlazi da telesna čula služe kao dveri i vrata koja vode u unutarnju klet, u kojoj prebiva duša, i da se ta vrata otvaraju i zatvaraju na znak Samoga Boga. Premudro je i izraz milosti prema nama što ta vrata u palim ljudima stoje stalno zatvorena, da naši zakleti neprijatelji, pali dusi, ne bi nagrnuli k nama i pogubili nas. Ova "mera" je utoliko neophodnija što se mi, nakon pada, nalazimo u oblasti palih duhova, okruženi njima i njima podložni. Nemajući mogućnosti da u nas silom prodru, oni nam spolja obznanjuju svoje prisustvo, donoseći nam različite grehovne pomisli i maštanja, ili lakoverne duše čak uvlače u opštenje sa sobom. Čoveku nije dozvoljeno da odbaci nadzor Božji i da sopstvenim sredstvima, po dopuštenju ali ne i po volji Bozjoj, otvara svoja čula i ulazi u nesumnjivo opštenje sa duhovima. Ali, i to se dogadja. Očito je da i nekim svojim snagama čovek može da uđe u to opštenje, ali samo sa palim dusima. Svetim Angelima nije svojstveno da "učestvuju" u takvim ljudskim poduhvatima, koji nisu u saglasnosti sa voljom Božjom i koji su ustvari neblagougodni Bogu. Šta to zavlači ljude u otvoreno opštenje sa duhovima? Lakomislene koji na delu ne poznaju Hriscanstvo zavlače ljubopitljivost, neznanje, neverje, a oni ne shvataju da, stupivši u takvo opštenje, sebi mogu da nanesu najveću pozledu i štetu. Misao da je čulno viđenje duhova nešto osobito značajno, pogrešna je. Viđenje čulno bez viđenja duhovnoga ne omogućava potrebno poimanje (palih) duhova, štaviše vrlo lako moze čoveku ponuditi sasvim pogrešna shvatanja o njima, kao sto ih ponajčesće i daju ljudima neiskusnim i zaraženim sujetom i gordošću. Duhovno viđenje duhovnih bića dostižu samo istinski hrišćani, a za čulno viđenje duhova najsposobniji su ljudi najporočnijeg života! Sasvim retki su ljudi sposobni za njega po nekom prirodnom daru (tj. medijumskom talentu, koji može biti nasledan - prim. aut.), kao što su sasvim retki i oni kojima se duhovi javljaju povodom neke osobene okolnosti u njihovom životu. U poslednjim dvama slučajevima čovek ne podleže pokudi, ali treba svesrdno da se potrudi da iz tog stanja, kao veoma opasnog, iziđe. U naše vreme mnogi sebi dozvoljavaju da ulaze u opštenje sa palim dusima posredstvom magnetizma, spiritizma..., pri čemu im se pali duhovi obično javljaju u vidu svetih Angela, sablaznjavaju ih i obmanjuju različitim zanimljivim pričama, mešajući istinu sa lažju - i postaju svagda uzrok njihovog krajnjeg duševnog, pa i umnog rastrojstva. Da oni koji čulno vide pale duhove, pa čak i svete Angele, ne bi o sebi visoko nešto umislili, treba da znaju: to viđenje samo po sebi nipošto nije svedočanstvo o nekoj dostojnosti vidilaca: za njega su sposobni ne samo poročni ljudi, nego i najbeslovesnije životinje (Brojevi 22, 23)!" 

OPASNOST KONTAKTA SA DUHOVIMA

"Viđenje duhova čulnim očima nanosi uvek manju ili veću duhovnu štetu ljudima koji, uz to, nemaju i sposobnost njihovog duhovnog viđenja. Ovde na zemlji slike istine su pomešane sa slikama laži (sveti Isak Sirijski), budući da je ovo zemlja u kojoj je pomešano zlo sa dobrom i zemlja izgnanstva palih angela i palih ljudi". "Onaj koji čulno vidi duhove lako može biti obmanut na svoju štetu i propast. Ako im, prilikom toga viđenja ukaže poverenje ili prema njima pokaže lakovernost, on đe neizostavno biti obmanut, neizostavno zaveden, neizostavno zapečaćen za neiskusne neshvatljivim pečatom sablazni, pečatom strasne povrede duha svoga, pri čemu često gubi mogućnost da se ispravi i spase. Sa mnogima, veoma mnogima se to dogodilo. Desilo se to ne samo sa neznabošcima, čiji su zreci većinom bili u vezama opštenja sa demonima, desilo se to i sa mnogim hrišćanima koji nisu upoznali tajne Hrišćanstva i koji su zbog nekog razloga stupili u opštenje sa dusima. Dogodilo se to, najzad, i mnogim podvižnicima i monasima, koji su - ne stekavsi moć duhovnog viđenja duhova - videli ove čulno. Samo hrišćansko podvižnistvo omogućava pravilan i zakonit ulazak u svet duhovnih bića. Sva ostala sredstva su nezakonita i treba ih odbaciti kao nepotrebna i pogubna. Istinskog Hristovog podvižnika u viđenja uvodi Sam Bog. Kada Bog čoveka rukovodi, tada se niste prizraci istine u koje se zaodeva laž i podvižniku daruje, u prvom redu, duhovno viđenje duhovnih bića, koje tačno i podrobno razotkriva pred njim njihova svojstva. Tek posle toga, nekim podvižnicima se daruje da duhove vide čulno, čime se upotpunjuje njihovo znanje o ovima koje im je prethodno omogućeno viđenjem duhovnim (...). Sveti nastavnici hrišćanskog podvižnistva, po pravilu..., zapovedaju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju, ako im se ovi iznenada ukažu da ne ulaze u razgovor sa njima, i ne obraćaju na njih pažnju. Zapovedaju im još da se, prilikom takvih javljanja, ograđuju krsnim znakom, da zatvaraju oči i, sa odlučnom svešću o svojoj nedostojnosti i nesposobnosti da vide sveta duhovna bića, mole Boga da nas zaštiti od svih spletki i sablazni koje kao mreže prevejano razapinju ljudima duhovi zlobe, neizlečivo zaraženi mržnjom i zavisću prema njima. Prepodobni Grigorije Sinait veli: "Ako vidiš čulno ili u umu, izvan sebe ili u sebi nešto, bio to lik Hristov ili Angelov, ili nekoga Svetoga, ili ako ti se prividi ili umu uobraziljom prikaže neka svetlost, to nikako ne primaj! Jer, i samom umu po prirodi je svojstvena izvesna maštena sklonost i on lako sklapa slike kakve želi, što obično ne znaju oni koji na sebe strogo ne paze, te time sami sebi nanose duhovnu štetu".  ZAKLJUCAK

...Jedini pravilan nacin da se uđe u svet duhovnih bića jeste hrišćansko podvižnistvo. Jedini pravilan nacin da se dospe do čulnog viđenja duhova hrišćansko je napredovanje u savršenstvo. U svoje vreme, koje određuje samo Bog, vreme samo Bogu i poznato, mi ćemo neizbežno stupiti u svet duhova. Za svakoga od nas to je vreme - blizu! Neka nam Svedobri Bog daruje da tako provedemo zemaljski život, da bismo još za njegova trajanja raskinuli opštenje sa palim dusima i stupili u opštenje sa svetim duhovnim bićima, da bismo na osnovu toga, onda kada svučemo ovo telo, bili pridruženi njima a ne dusima izopštenim (iz Zajednice svetih)". Ovaj nauk episkopa Ignjatija (Brjancaninova), sastavljen pre stotinu godina, mogao bi biti, mirne duše, od reči do reči isto napisan i danas - toliko se verno u njemu ogledaju duhovna iskušenja našeg vremena, u kome su se "dveri opažaja" (da se posluzimo izrazom koji je lansirao jedan od eksperimentatora u ovoj oblasti - Oldos Haksli) tako široko raskrilile kako se u doba episkopa Ignjatija nije moglo ni sanjati. Njegovim rečima jedva da je potreban komentar... Onaj koji je upoznat sa ovim pravoslavnim učenjem ne može da sa zaprepašćenjem i užasom ne gleda na lakoću sa kojom savremeni "hrišćani" poklanjaju veru viđenjima i javljanjima (sa onoga sveta), koja se danas sve više i više šire. Uzrok ove lakovernosti je jasan: rimokatolicizam i protestantizam, koji su već mnogo vekova otrgnuti od pravoslavnog učenja i prakse duhovnog (ispravnog) života, izgubili su svaku sposobnost za jasno razlikovanje duhova. Njima je postalo potpuno tuđe najsuštinskije svojstvo hrišćanina - nepoverenje i prema sopstvenim "dobrim" mislima i osećanjima! Usled toga, "duhovna" iskustva i javljanja duhova postali su danas, možda, rasprostranjenija nego u bilo koje drugo doba hrišćanske ere, a lakoverno čovečanstvo gotovo je da prihvati teoriju "novog veka" duhovnih čuda ili teoriju "novog izlivanja Svetoga Duha" da bi tu činjenicu objasnilo. Čovecanstvo je danas tako duhovno osiromašeno, smatrajuci sebe hrišćanskim čak i sada dok se priprema za vek "čuda" besovskih, da se u tome pokazuje znak poslednjih vremena (Otkrivenje 16, 14). Treba dodati da i sami pravoslavni hrišćani, koji teorijski vladaju istinitim hrišćanskim učenjem, retko toga postaju svesni i zato često umeju da podlegnu obmani, kao i nepravoslavni! Došlo je vreme da se oni kojima to učenje pripada po pravu stečenom rođenjem njemu i vrate! Oni koji danas opisuju svoja "posmrtna" iskustva pokazuju da takođe veruju sopstvenom opitu... U svekolikoj savremenoj literaturi posvećenoj tom pitanju uopšte je izuzetno malo slučajeva u kojima autori postavljaju pitanje nije li bar nešto od proživljenoga moglo da dođe - od đavola. Pravoslavni čitalac, naravno, to pitanje postavlja i trudi se da te slučajeve shvati u svetlosti duhovnog nauka pravoslavnih Otaca i Svetih...

Sa ruskog V. N.         

 

 

[ Генерална ] 01 Октобар, 2007 18:26

ПОМАЖЕ БОГ 

Светитељ ИГЊАТИЈЕ (Брјанчанинов)
епископ Ставропољски

ЧАША ХРИСТОВА

Молила Господа два љубљена Његова ученика за пријестоле славе - а Он им дарова Чашу Своју[1].

Чаша Христова - то су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе.

Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.

Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.

Чашу Христову, чашу спасења примићу![2]

Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.

Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?[3]

И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.

Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.

Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.

Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.

Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?

Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије[4]. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.

Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега[5].

Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.

Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје[6].

Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"

Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу[7].

Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.

Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо[8].

Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.

Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте[9], вазвијестио је љубљени ученик Христов.

Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.

Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу.

Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја.

Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.

Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.

Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.

Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.

Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.

За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити[10].

Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки![11]

Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.

Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.

"Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво[12].

Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?[13].

У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.

Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.

Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".

Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.

Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге[14].

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.

Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде[15].

Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.

Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна[16]. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.

Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.

Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.

Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.

Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.

Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових[17].

Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.

Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.

Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

 

[ Генерална ] 20 Септембар, 2007 19:52

ПОМАЖЕ БОГ

Слабост и снага човјека

Апостол Јаков се овако обратио ка људима који су превише самувјерени у својим људским плановима: "Послушајте сада, ви који говорите: данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана и трговаћемо и зарадити; ви, који не знате шта ће се сутра десити: јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне. Умјесто да кажете: Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то; ви се по надмености својој узностие: свака таква таштина је зло" (Јак. 4).

Рекло би се, то је савршено неоспорна истина, коју је доказао и у свом искуству провјерио сваки човјек, и то сваког дана - да је живот "пара, која се појави на мало вријеме". И, може ли се одвећ прорачунато градити живот на тој "пари"? Пара се не држи дуго, као, уосталом, ни земаљски живот. Ипак, прорачуни човјекови се најчешће изводе баш на такав начин. У тврдом убјеђењу да стоји на стабилним и чврстим ногама, човјек гради свој живот, бори се, планира - не видећи како лако он може бити уздрман у овом свијету, не видећи своју зависност од непредвиђених околности, а иза њих - увијек и у свему - од Бога. Бог је господар видљивог и невидљивог битисања, садашњости и будућности (која је за нас већ невидљиви свијет). Ми, људи, тако често бивамо "ташти" у својим плановима и намјерама! И умјесто да говоримо, како нам савјетује апостол, "ако буде угодно Господу, и живи будемо, учинићемо то и то", ми одмах, неопозиво и самоувјерено говоримо да ћемо ми то и то - обавезно учинити, да ћемо друго изградити и извршити, да ћемо оно неизоставно побиједити и одољети... "Свака таква таштина јесте зло"; јер њоме ми Господа Бога одстрањујемо из свијета, а пошто је Господ Бог истинити Господар свега, ми сами себе лишавамо Његове помоћи и благослаова. Да, превише често људи изражавају ту ни на чему основану мисао, да њихов живот, успјех и срећа зависе само од њих самих; многи се у свијету, чак, и хвале тиме. Али такви погледи се сво вријеме руше пред очима читавог свијета: "неочекиване" болести наступају на људе; стихијне катастрофе, земљотреси, физички и психички (ратови), од којих сви страдају; брзо рушење наизглед чврстих и стабилних породица и цијелих друштава, гордих владајућих партија и свемоћних супер-држава; "пријевремене" (како се људи изражавају) смрти газе по човјечанству, без обзира на старост људи, и лије се тај поток људи преко краја овог свијета - у вјечност. Покољења за покољењем ишчезавају и историја прошлих вијекова остаје као сан - некада, пак, као кошмар човјечанства; стари и млади људи одлазе у неизвјесну даљину, одлазе неочекивано за своје окружење, усред својих планова и започетих дјела... Логика људских рачуна се руши сво вријеме. И нема једначине, и нема прорачуна помоћу којих би било могуће прорачунати будући час и дан ни за једног човјека. Живот свих се чува само у Промислу Творчевом, и крај сваког од нас је само Њим одређен.

Али човјек и даље лакомислено понавља своју стару заблуду, на коју је био упозорен још прије готово 20 вијекова: "данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана"... и т.д. Надменост овоземаљске логике! Непромјенљивост физичких феномена смјене дана и ноћи, плиме и осеке, врелине ватре и хладноће леда увлаче површну мисао човјека на закључак да и његово "сутра" и "прекосутра" са несумњивошћу и логичношћу физичких закона проистичу из његовог "данас"... Ту неосновану мисао и лажну вјеру у постојаност и стабилност земаљских вриједности и феномена треба замијенити истинитом вјером у то да људи, увијек и у свему, зависе прије свега од рјешења свете и велике воље Господње. "Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то", - то је непогрјешива формула која се тиче наше будућности, не само личне, него и цијелог човјечанства. Ако из своје свијести потиснемо - барем у малој мјери - тај неприродни однос према животу који проистиче из наше уображености и самоувјерености, одмах ћемо увидјети сву немогућност и неразумност грађења будућности на пијеску или, боље рећи, на пари, што и јесте наша људска воља и наш физички живот, - "јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне"...

Али, шта задивљује: при свој својој слабости и смртности, човјек је, истовремено и задивљујућа снага и сила. Не физичка, не материјална, него духовна; огомна, духовно-стваралачка или духовно-рушилачка снага. Човјек покорава планине и океане, господари у њедрима земље, утврђује своју власт у ваздуху, брзо и много гради и још брже и више руши. Иако је физички слабији, недуговјечнији и несавршенији - у многим аспектима - од животиња, па чак и од биљака, он над њима господари... Одакле у човјеку таква власт над свијетом, усред његове ништавности? Одакле код њега таква снага, таква сила над стихијама, усред његовог, на-паучину-налик крхког живота? Одговор је само један: од духа, од очима невидљиве његове духовне суштине, драгоцјеног печата Вишег Разума у њему. Ту суштину и печат силе која не потиче одавде покушавају негирати или њено постојање извести из материје; ипак, сама та енергија и сила тог негирања код материјалиста не потиче од њихове материје, него од њиховог духа - макар он био слијеп и болестан, али - духа, који у себи носи отисак вишег свијета.

[ Генерална ] 15 Септембар, 2007 07:45

ПОМАЖЕ БОГ

Проблем личности

Постоји израз: "повикати туђим гласом". Тај крик је испадање човјека у под-човјечију безлику стихију. Без обзира на сав технички прогрес нашег времена (а дјелимично и захваљујући њему), није мало људи који у наше вријеме урлају "туђим гласом" - од страха, од патње, од неспоразума, или од незадовољства жестокошћу других. Али, можда је још карактеристичнија особина нашег времена чињеница да многи људи у данашњем свијету говори туђим гласом. Личност човјека се стандардизује, уоппштава, брише.

Задивљује то, што сваки од три милијарде људи на земљи посједује јединствени, непоновљив и незабораван глас. Бесмртна личност је запечаћена у сваком човјеку, и одражава се у непоновљивим цртама и изразима његовог лица, у његовом погледу, гласу, па чак и у посебним линијама коже на његовим прстима... Птице ми препознајемо по њиховим заједничким гласовима, а човјека - по личном, непоновљивом, јединственом, назаборавном гласу и потпису. Није ли то свијетли доказ бесмртности човјечије личности? Наравно да јесте.

Када се људи духовно удаљују од свог Творца (тим прије - када се боре против Њега), они тим одлазе и од самих себе. А враћајући се Богу, вјерујући у Бога, човјек се враћа самом себи, својој души. О томе и говори прича Јеванђеља о блудном сину, који је отишао од оца, и који се послије вратио њему. Такав је закон духа: заборављајући Бога, човјек заборавља своје сопствено лице, деперсонализује се. Губећи истину, човјек са њом губи и живот. И све тешкоће и све несреће и неуспјеси човјечији (нарочито у брачном и породичном животу) повезане су са тим.

К.И.Чуковски је тачно писао о стилу који деперсонализује човјека, и назвао је тај стил - стил "канцеларит". "Канцеларит" није само област канцеларије, него и друштвеног живота. Он је једно од испољавања туђег гласа у човјеку.

Овом стилу свесрдно потпомаже техничка цивилизација, ако она није побијеђена свијетлим духом човјековим, ако није уравнотежена културом. Човјек гордо и ташто покорава земљу и планете, али - тако ријетко и тако недовољно он царује над својом душом, над својом рјечју, над искреношћу своје ријечи и срца... Зато у свијету тако много људи урла или говори "туђим гласом". Не само појединачне личности, него и цијели колективи говоре стандардно, мумљају шаблонском мишљу, до у копејку прецизно, до у рубљу лажно...

Онај који оде од Бога, одлази и од самог себе. У човјечанству се развија мимикрија мисли и воље, словесна[1] и емоционална ономатопеја. Личности су позване да буду непоновљиве, да допуњују једна другу, да служе једна другој својим посебним даровима и талентима. А данас у свијету ријечи нема ничега, или готово ничега, осим ономатопеје. "Туђим", некаквим "не својим" гласовима људи ступају у свађу, па чак и у дијалог, и растварају један другог у апстрактностима, прекривајући један другог мртвим лозинкама, стандардним квалификацијама. Ту је главна драма човјечанства. Само лични глас човјека одражава истину, заложену у највећу дубину створеног, у саму суштину човјека.

У марксизму има једна веома агилна мисао - да не треба толико мислити и памеовати о свијету, колико треба - мијењати свијет. Двије хиљаде године прије Маркса, та мисао је била изречена у Светом Писму, у огромно дубљој форми: "Вјера без дјела је мртва", вјера човјека "оправдава се од дјела". А још много раније и ових апостолских ријечи, човјеку је било откривено да га је Бог позвао да обрађује земљу својим стваралачким радом и да је мијења, трудећи се на њој "у зноју лица свог". Али ако човјек буде покушавао да "промијени свијет" без осазнавања основног смисла живота овог свијета и свог живота у њему, руководећи се само некаквом мишљу о титанској измјени земље - из свега тога неће ништа изаћи, осим патњи и хаоса. У 70-им годинама XX вијека ми већ врло добро знамо за то. Зато и славна Марксова мисао да не треба философирати о свијету, него га мијењати, не значи сама по себи ама баш ништа. Циљ, средство и квалитет тих "промјена" свијета морају доказати своју благодатност. Народна мудрост опамећује површне активисте: "седам пута мјери, једном сијеци". У црквена звона се удара тек након што се погледа у црквени календар. Чак и најенергичније "мијењање" било чега, без свијетлог разума и духа, бесмислено је и бесчовјечно. И Исак Сирин је рекао да је чак и љубав - највише добро свијета - несавршена без мудрости. И идеја "промјене свијета" без дубоког поимања свијета и човјека, јесте сила која развија зло.

Онај који осмишља историју, са њеном тамом и њеним свјетлом, постижући бесмртну дубину и високи циљ човјечијег живота, не може а да не закључи да човјек, прије свега, мора да постане прави човјек, да би у бољу страну почео да мијења свијет. А када морално слијепи људи почну да "мијењају свијет", они га мијењају на гору страну. Они хоће да "промјене свијет", не познавајући тај свијет, не вјерујући у моралну суштину - нити свијета, нити човјека. Како побољшати свијет, не побољшавајући човјечије срце? Океан крви је проливен, и продужава да се лије, ради апстрактних пројеката будућности. Зато Свето Писмо, откривајући Лицо Божије, не позива просто на дјелатност ради дјелатности, или на промјену ради промјене, него на слушање Истине и на послушање Њој, у сили Духа, и на испуњење воље Онога Који је све створио и свему дао пут. Он је човјеку дао пут истинског мијењања свијета, пут очишћења, праштања, узвишења, освештања и преображења. И само сусревши Оца својега, чувши Његов глас, ми почињемо да схватамо себе и свијет. И тада видимо - шта у себи треба поправити, и шта у свијету треба измијенити.

[ Генерална ] 13 Септембар, 2007 07:11

ПОМАЖЕ БОГ 

Признак љубави

Један од признака љубави је "не раздраживати се". Ко може заозбиље да замисли мајку коју раздражује властито одојче? Мајци се даје осјећање нарочите љубави када је њено дијете беспомоћно. Али, колико је мајки, које се и послије, када дјеца одрасту, "не раздражују" на њих. У доброти која покрива човјечију слабост најизражајније се испољава образ Божији у човјеку. Наравно, и гнијев - против зла, а не против човјека - може бити свет; али то је већ нешто сасвим другачије од егоистичке раздражености људи једних на друге, раздражености која тако отежава живот - како оних због којих се раздражују, тако и оних који се раздражују. Свето Писмо даје савјет: "када сте у гнијеву, не чините гријеха". Другим ријечима: људи, разгњевљујте се само на зло, а не на човјека који од тог зла страда. "Љубећи Бога, мрзите зло"! (Пс. 96:4).

Гнијев на зло (поготово - на своје зло!) може излијечити од зла, ако тај гнијев исходи из љубави. Али сва је несрећа у томе што тамна разгњевљеност, раздраженост, као паучина виси у свијету над свим народима, породицама и срцима. И та раздраженост човјечија, јако често изазивана зистницама, трује живот.

Исправно је рекао један човјек: "Мрзовоља и гунђање, вјечне жалбе на судбину и познанике, то је, извините ме, још горе, зато што ти пороци не престају и не праве паузу у души... Боље је када човјек повремено плане: експлодира, изгалами се и - смири се. А како су тешки гунђави и увредљиви људи; они су велика злопамтила. Увредљивог човјека све раздражује. Ако он и добије оно што жели, он (пошто га у дубини душе гризе савјест) тражи нови повод да се жали. Најтужније од свега је то - да од наше раздражљивости и пргавости највише страдају они који су нам најближи, који нас више од свих воле и који више од свих за нас чине добра. Какве направедне, злонамјерне примједбе наши ближњи морају некада да трпе од нас! А ми то себи дозвољавамо, зато што знамо "ама, неће се они наљутити...", а ако се и наљуте - опростиће, неће прекинути односе са нама, па - они су ти који нас воле...

У основи пргавости и раздраживост леже злоба, мржња, гордост, немилосрдност и неправедност. Мочвара се лако превраћа у побјешњели океан. Од једне шибице може да плане цијели град. Од једне, рекло би се, мајушне страсти, запали се читава душа и онда изгара у мукама. Каква је самоконтрола потребна људима, каква трезвеност и опрез. Ни један порок - ни страст према новцу, ни страст према задовољствима, па чак ни вино - погибија многих - тако не убија добри дух породице, као раздражљив и неуздржан човјек. Он нарушава посао, трује живот дјеце и породице. У друштву се ми још и устежемо (због самољубља) да испољимо своју душевну нискост, јер у друштву тражимо доброг о себи мишљења. Али у кући, код "својих", ми се распојасавамо, дајемо слободу свом унутрашњем злу... "Човјек пргави рађа свађу, а јари много гријеши", говори Соломон у Причама (29:22).

Човјек зна да буде тако низак и ситнодушан, да се љути и на Самог Господа Бога, Величанственог својег Творца! Човјек ропће на живот који му је Он дао... Зар никад нисмо роптали на временске прилике - зато што вријеме није било онако како смо ми хтјели? Зар се никада нисмо жалили на свој положај у животу, на своје животне околности? Зар никада нисте гунђали на тежину пута по којем вас је промислитељно водила, и води вас, Рука Господња?

У човјековој души има једно велико средство за преодољење самољубља, пргавости и раздражљивости. То је - благоговејна вјера у близину Божију. "Господ је близу". Над човјеком је прострта Љубав. Само је треба видјети унутрашњим својим очима. То и јесте вјера. Нама нису увијек јасни исцјелитељни путеви Љубави. Али, повјеровавши у ту љубав над нама и над свијетом, човјек живот види духовним очима, у свјетлости свог вишег предназначења. То што се раније чинило несхватљиво, стоји пред човјековом свијетлом вјером као нешто неопходно и важно. Тако гледа мудрост душе и тако се открива се вјечност.

Слобода наша није само слободно исказивање онога о чему размишљамо; и није само могућност да чинимо оно што хоћемо. Најдубља слобода наша јесте слобода од зла, којим мучимо себе и друге. Ка таквом стању слободе духа у добру нас и води пут вјере. Вјера је улазак у вишу реалност.

[ Генерална ] 03 Септембар, 2007 18:57

ПОМАЖЕ БОГ

 

 

BROJANICE

Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih načina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simvolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi slovesne ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti. Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po jednom starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete.

KAKO SE MOLIMO POMOĆU BROJANICA

Pored molitva koje se nalaze u molitveniku i redovno se čitaju u određeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se više puta učestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogućavaju i pomažu da se lakše saberemo umom na same reči molitve kako nam um ne bi lutao.

Kako, dakle, da započnemo molitvu? Sabravši misli, uzmemo levom rukom kuglicu brojanice (ili krstić), držeći je lagano između palca i kažiprsta. Osenimo se znakom časnog krsta desnom rukom i tiho počnemo odbrojavajući svaku pojedinu molitvu jednim čvorićem.

Najčešća molitva kojom se molimo na brojanice je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi:

GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOŽJI, POMILUJ ME GREŠNOGA!

ili u kraćem obliku:

GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME!

ISUSOVA MOLITVA je najvažnija molitva svakog pravoslavnog hrišćanina. Ona po crkvenim pravilima može da zameni sve druge. Budući osvećena samim imenom Hrista Boga, ona u naše srce nizvodi božansku blagodat i unosi neiskazani duševni mir kada se učestalo ponavlja. Mnogi pravoslavni hrišćani toliko su se navikli na ovu molitvu da neprestano imaju u svom srcu i na usnama ime Isusa Hrista, pa čak i za vreme sna, jer kada se čovek navikne na nju čestim izgovaranjem ona postaje mehanizam koji se odvija kao npr. proces disanja. Najveća sila ove molitve leži u samome imenu ISUSA HRISTA, koje izgoni iz našeg srca svaku smetnju i nemir i unosi božanski mir.

Pored ISUSOVE MOLITVE uobičajeno je da se hrišćani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeći način:

PRESVETA BOGORODICE, SPASI ME GREŠNOGA!

SVETI (ime svetitelja) MOLI BOGA ZA MENE GREŠNOGA!

Pomoću brojanice možemo da se molimo za svoje bližnje, svoj narod i to tako što na prvom čvoriću brojanice izgovorimo sledeće reči:

GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ SLUGU (sluge, sluškinju, narod) SVOGA _________ (ime ili više imena sa spiska), a na ostalim čvorićima ne ponavljamo ime onoga za koga se molimo ako ih ima više, veće govorimo:

GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ POMENUTE SLUGE SVOJE!

Takođe, možemo da se molimo i za upokojene srodnike:

GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUŠE USNULIH SLUGU SVOJIH ...(imena), a dalje GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUŠE POMENUTIH SLUGU SVOJIH!

Kada smo sami dobro je da izaberemo neko tiho mesto i da reči molitve govorimo šapatom. Pravoslavni hrišćani najčešće se mole stojeći pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeći ili ležeći kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekstimo. Na taj način se naša pažnja lakše veže za reči molitve. Međutim, molitva na brojanice može da se praktikuje na svakom mestu i u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, čekaonici, prilikom šetnje ili čak razgovora u kome ne učestvujemo. Mnogi hrišćani pred spavanje osene krstom svoju postelju i legnu u krevet zajedno sa brojanicom tiho se moleći dok ne zaspe. Ujutro, kada se probude, odmah se late brojanice i tako započnu dan molitvom.

Veoma je korisno odvojiti uveče pred spavanje i ujutro po buđenju određeno vreme koje ćemo posvetiti molitvi na brojanice. Apostol Pavle nas uči da se molimo neprestano. Svakako, kada smo u društvu ne možemo se moliti na isti način kao kada smo sami. U tom slučaju ne treba privlačiti pažnju nakakvim čudnovatim ponašanjem, već naprosto ćuteći u sebi izgovarati molitvu prateći je neprimetno okretanjem, brojanice. Molitva se u sebi može sasvim lako vršiti pokretanjem jezika pri zatvorenim ustima i mislenim praćenjem reči molitve. Ukratko rečeno, možemo se moliti uvek i svugde, a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlačenje pažnje drugih ljudi oko nas strano je duhu istinske molitve koju moramo da vršimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u tajnoj odaji srca svoga.

Prilikom molitve na brojanice Sveti Oci apsolutno zabranjuju bilo kakvo maštanje i zamišljanje slika. Naša pažnja mora isključivo biti sabrana na reči molitve. To se postiže upornim trudom i vežbanjem pažnje, ali i polaganim proiznošenjem molitve bez žurbe da što pre postignemo određeni broj. Bog čuje i uslišava samo onu molitvu koja se sabrano vrši. Ipak, pažnju je teško odmah postići i zato se savetuje da se molitva i u trenucima rasejanosti izgovara, jer učestalim ponavljanjem naš um se postepeno navikava na molitvu i tako stiče pažnju u molitvi. Zapravo, najbolji način da se naučimo molitvi jeste da odlučimo da je ponavljamo bez obzira da li uspevali da se saberemo ili ne. Kao što kap po kap vode može da izdubi i najtvrđi kamen tako i učestalost molitve bez obzira koliko nam ona još bila rasejana, može da dovede do čiste i sabrane molitve. Brojanica se može u trenucima kada je ne koristimo držati u džepu, ili ako je mala oko ruke. Ipak, nije lepo privlačiti pažnju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u dokolici. One služe isključivo za molitvu, a ne za igru ili za ukras. Prema brojanicama smo dužni da imamo dolično poštovanje. Monasi i monahinje koji pletu brojanice i sami se mole za vreme svog rada i zato su brojanice plod molitve i njom su osvećene.

Zato, braćo i sestre, prionimo na molitvu Gospodu Isusu Hristu i njegovim svetima za sebe i za svoje bližnje, kako bismo za vreme ovoga kratkoga zemaljskoga života zadobili božansku blagodat SVETOGA DUHA, i udostojili se večne nagrade na nebesima. Gospod je uvek sa nama, na svakom mestu, jer On nas uči da je Carstvo nebesko u nama, u našim srcima. Dakle, potrebno je samo da mi uvek budemo sa Njim kroz MOLITVU i druge svete vrline. Nemoguće je steći nijednu hrišćansku vrlinu bez blagodati Božje, a nju dobijamo prvenstveno molitvom. Zato je MOLITVA - CARICA VRLINA koje nas uzvodi ka samome Bogu i sjedinjuje sa njim

 

[ Генерална ] 31 Август, 2007 19:29

ПОМАЖЕ БОГ

Молитве на језеру

III

Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.

Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасјани твојим лакоумом, личе на огледала. Но кад си корачао с једног дана на други, лажна огледала су се разбијала као танак лед, и ти си гацао по влази и блату.

Може ли дан, коме су јутро и вече капије, бити дан?

Господе светлоносни, за једним даном чезне моја душа, растрзана обманама: за даном без капија, из кога је потонула у смену сени. За даном Твојим, што називах даном својим, кад бејах једно с Тобом.

Има ли среће, човече, иза твојих леђа, коју би желео да се поврати? Од два залогаја исте сласти други је отужнији. Од јучошње среће, изнете на данашњу трпезу, ти окрећеш главу с досадом.

Дати су ти само тренуци среће, да те ожалосте сећањем на праву срећу, у недрима неизменљиво Срећнога, и векови несреће, да те пробуде из буновне самсаре обмана.

Господе, Господе, једина срећо моја, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?

Господе, младости моја нестарива, у Теби ће се окупати очи моје и засјати сјајем над сунчаним.

Сузе праведника Ти брижљиво збираш, и њима светове подмлађујеш.

[ Генерална ] 27 Август, 2007 23:01

ПОМАЖЕ БОГ

 

О НАУЦИ, УМЕТНОСТИ И СПОРТУ

 

 

Цивилизација којом се човечанство толико поноси, има очигледно антихришћански карактер. Њени предводници и вође, творци онога што називају културом, радили су на томе да религију као веру у Бога замене култом човека, да земаљски живот представе као једину вредност, то јест да земљу углаве на глобус, а небо у астрономску карту. Представници савремене цивилизације: филозофи, научници и уметници, већим су делом људи са заглушеним или смањеним духовним чулом и истовремено са тананим и изоштреним душевним способностима. Свет не може да разликује својства духа од својстава душе, па стога сматра те људе ауторитетима и судијама у питањима која се тичу области духа и вере. Међутим, дух поседује способност непосредног сагледавања и подсвесне духовне проницљивости, осећања и проживљавања свог општења са Богом и духовним светом; унутрашњи логос; чуло истине, више лепоте и сагласја; способност за целинско повезујуће размишљање; чуло вечног и бесконачног; наравствено (морално) оцењивање - глас савести; вољу у смислу пажње и усмерености према духовном свету. Говорећи сликовито, људски дух је пријемник који хвата и одражава у себи светлосне таласе - подстицаје који долазе из царства вечности, и прочитава у свом унутрашњем логосу њихове кодове. Човечји дух је сродан духовном свету, па зато човек стоји на граници између времена и вечности, тварног и духовног, обједињавајући их у себи.

Ум научника често је једнострано развијен. Они опажају појаве тварног света, врше опите, уопштавају, траже законитости, износе претпоставке. Њихов ум је душевне природе, окренут је према земљи. Ту су развијене такве умне способности као што су опажајност, памћење (које се сада са успехом замењује рачунаром), моћ проналажења сличности односно уопштавања, те установљавања законитости, то јест услова у којим се опит или природна појава понавља; разумска довитљивост, када се чињенице преносе на подручје претпоставки, а од претпоставки се праве теорије. Та душевна усмереност прождире све човекове животне силе. Дух остаје неделатан, замењује се душевним силама. Научник питањима вере обично приступа са земаљским мерилима. Ретко је способан да се узвиси до вере Откривења, вере духа. Он њу најчешће замењује оним што подлеже спољашњем опажању - психологијом и етиком, занемарујући оно главно: да је вера стање духа, способност за општење са Божанством, дакле не спољаши податак, него унутрашња веза. Тако се код научника запажа преимућство душевног над духовним.

Филозофи су исто тако, а можда још и више удаљени од вере Откривења. Док се научници баве појавама тварног света, односно проучавањем својстава материје, која у суштини немају никакве везе са духом, филозофи замењују физичке чињенице разумским појмовима и логизовањем, који су такође настали у свету временог и коначног, и непримењиви су на област духовних стварности и на бесконачне величине.

Филозофија јесу разумска сањарења ума, који се поставио на место Бога. Филозофија је створила посебан језик мисаоних појмова и израза, чије уређење састављају логички системи, а врсте речи разлучени појмови, где се реч од вишедимензионалног симбола крајње приближава једноврсном мировању. Но ти се филозофски склопови односе не само на сазнање као на садржину сазнаваног, већ и на начин сазнавања као разврставања градива речи. Док наука развија душевно-разумску настројеност, филозофија је апсолутизује. Филозофија чак и тада кад покушава да говори о духовном и метафизичком свету остаје по свом облику разумничка, и зато је супротна Откривењу као датости која се усваја вером.

Вера (овде имам у виду хришћанство) учи обједињујуће прихватати Откривење као истину, укључивати ум у светлосно поље Откривења, а идеалистичка филозофија покушава да замени откривење мрежом разумских судова и закључака, да угура духовни свет у "Прокрустову постељу"[1] логике и апстракције. Стога идеалистичка филозофија најчешће поприма облик деизма и пантеизма[2], то јест нагодбе са материјализмом. Бог научника је разумност васионе, математичар који је створио савршени систем свемирских величина и бројки. Бог филозофа је виши разум, сила светских идеја и метафизичко начело физичког постојања, апсолут у коме се сједињују нешто и ништа, с којим није могуће као са личношћу ступити у општење, који не чује молитве. Код Бога филозофа нема љубави, већ има само дивовска количина закона, нема човекове слободне воље, већ само ланац узрока и последица. Уосталом, научници и филозофи могу бити верни и у хришћанском смислу те речи, верни у ширини своје личности неиспуњене науком и филозофијом; не уз помоћ свог стручног размишљања, него упркос њему.

Хришћанство се бави Откривењем, наука законитостима; филозофија идејом, уметност (об)ликом; вере које немају откривења (такозване вере, религије) - представама метафизичким по садржају и митолошким по облику. Уметност је стварање облика. Облик је нераздвојно повезан са маштом, машта - са страшћу. У уметности душевност у још већој мери гуши духовност, ту се дешава право поседање духа од стране душе. Страсна осећања заглушују духовна чувства, машта окамењује способност сазрцања; усхићење и надахнуће који опонашају духовност лишавају душу небеског спокоја, који даје благодат. Наука апсолутизује материјални свет (законе твари и енергије), филозофија - људски ум, његову способност за логику, а уметност замењује мишљење језиком чувстава и страсних проживљавања, бави се дубљим слојем спознаје. Измишљени свет филозофских апстракција уметност замењује светом страсних маштарија.

Уметност је умеће саосећања. Савремена уметност представља грудву страсти. Она држи човека у стању нервне напетости. Духовно осећање никада не презасићује, никада не постаје уобичајено за човека, увек је ново и непоновљиво. Душевно страсно осећање, пак, стално жуди за разноликошћу, услед чега је уметност непрекидна потрага за новим, још недоживљеним осетима. Оно од човека прави сладокусца страсти. Сладокусац се не задовољава обичном храном: његов изоштрени и изопачени укус захтева оно што код нормалног човека изазива одвратност. Зато се уметност претвара у продавницу са широким избором свакојаких отпадака, од којих се припрема јело за прождрљивце презасићене обичном храном. Савремена уметност као да црпи надахнуће из два извора: убиства и сношаја.

Испочетка је уметност била верска, односно символички језик културе као области духа. Изгледа да је прво посветовљење култа била античка трагедија, која је у свом ранијем облику подсећала на богослужење и била митолошке природе. Трагедија је била патворено одгонетање, раскривање култа, његово отеловљење и очовечење. Очишћење душе као додиривање са духовним светом заменила ја катарза[3], саосећање, чувствено душевно стање. Победа врлине преко обавезне погибије човека јесте предмет древних трагедија. Потом се тематика мења, митолошки симболи нестају, замењује је романтична драма и комедија, као и епско песништво. Следећи степен посветовљавања је проглашење самовредности и независности човекових душевних осета. Вечна тема постаје земаљска љубав са јаким спектром осећаја: од чежње за изгубљеном љубављу према Богу до грубог натурализма. Од пнеуматологије уметност иде ка психологији, од психологије ка физиологији, и напослетку, од физиологије ка патологији.[4] Савремена уметност у последње време све више подсећа на култ стоваришта смећа великог града. Не говоримо овде о појединачним појавама у уметности, него о општој тежњи и усмерености.

Разхристовљење света напредује дивовским корацима. Сада вера заузима у човековој свести мали кутак, попут сиромашка који се шћућурио на тавану свог богатог рођака кућевласника. Средства масовног обавештавања, нарочито телевизија, допиру својим пипцима не само до сваког села забаченог у планинама или поларног засеока, већ и до скоро сваког могућег боравишта. Први потоп који се сручио на земљу био је водени; он је претворио копно у океан, а врхове планина у гребене. Последњи потоп ће бити огњени. У данашње доба, пак, на нас се диже потоп прљавштине као горска бујица; он постепено гута последња острвца хришћанске духовности. Свето Писмо није само историја израиљског народа, него и историја целог људског рода: и ето, Мојсеј се удаљио на врх Синаја, Арон је од злата направио теле, и народ уз звуке музике плеше око новог бога - изливеног златног кипа.

Драма наступа као најстарији облик световне уметности. Античка драма је садржавала све видове уметности. Но треба приметити да тај спој није био потпун, већ пре веза разнородних елемената. Током времена уметност се распала на издвојене врсте и жанрове. Световна музика је преображавање страсти у ритмове и мелодије. Страсност музике може да достигне утанчане и оплемењене форме, као на пример Бахова музика, коју неправилно називају духовном. У музици се могу одражавати космички ритмови; музика може да буде прозрачна, попут речних струја, или замишљена, попут маштарија отеловљених у звуковима. Ипак, музика спада у област људских осећања - она не може бити наткосмичка. Духовна област се не може изразити језиком музике: то је област тиховања, но не као одсуства и пустоши, већ као пуноће живота; не као мировање, већ као кретање вечних дејстава које није могуће изразити у висини и учесталости звучних таласа. Пратити глас духа значи умети слушати тиховање, где нема ни звукова, ни ритмова, ни мелодија, већ свеиспуњавајућа тишина. Музика је најнепосреднији и најинтимнији вид уметности, због чега дубоко обузима човекову душу; овде и јесте опасност: музика силовито уводи душу у област страсних маштања.

Црквено појање, као музика човечјег гласа која претвара молитвена чувства у напеве, условно је и символичко. Правила те музике начинила су филтер који је очишћује од налета страсти. Да би је схватили, потребна је претходна припрема. Човеку који у музици тражи насладу и занос она може изгледати помало суха и једнолична.

Покајање и молитва могу души да открију лепоту црквених песама. Међутим, за савременог сластољубивог, нестрпљивог и лењивог човека она се показала туђа, те се постепено заборавила и истиснула из храма страсним мелодијама, које имају мало везе са текстом и духом молитве.

Световна музика не може да изрази лепоту духовног света, али је она способна да ухвати и уобличи звукове безумља из демонског света: хаоса, таме и распада. Савремена рок и поп музика је демонска апокалипса, плес смрти и слутња будућих пропасти.

Музика је најинтимнији вид уметности, и стога је она ваплотила у себи колективну хистерију Божијег заборава и човечанства које пропада у својим гресима.

Сликарство је немоћно да изрази стварност духовног света - осим његове посебне подврсте, која је названа православним иконописом; у њему се слика претвара у образ - символ, који је лишен чувствене сједињивости. Обична слика не може да изрази духовни живот, али понекад има моћ да улови, овековечи у бојама, као у бледим сеновитим одразима, кутке духовног света на земљи: манастире, храмове, лица озарена радошћу молитве или болом покајања. Али, Њестерове и Пољенове слике[5] су само острвца у мору страсног сликарства, зраке плаветнила на небу прекривеном црним облацима, тајанствена песма тишине усред громких песама и славоспева плоти. Сликарство је немоћно да представи постојање духовног света, али је савремени апстрактизам успео да завири у бездане пакла и људске подсвести. Он је одразио поступак распада људске личности - претварање човека у конструкцију. Он је нацртао илустрације за рок и поп музику, изобразио је свет у падавичарским грчевима.

О позоришту нема потребе посебно говорити. Још га је свети Јован Златоуст назвао "школом страсти". Савремено позориште је у поређењу са ранијим постало примитивније и простачкије: постало је кухиња пикантних јела и оштрих осета. Од древног позоришта се разликује по томе што се тамо допуштао мањи степен обнажености. Но нас посебно забрињава нешто друго: позориште је у трци за модом зажелело да опонаша Цркву, те приказује игре и балете на библијске теме, то јест обесвештава и банализује саму веру. Чудно је то што неки хришћани и представници Цркве зову то духовношћу. Чудно место за духовност! Уосталом, "о укусима се не расправља..." За нас је, међутим, лакрдија на верску тематику одвратнија и више узнемирујућа чињеница него отворени демонизам. Пилатови војници су Христу, изругујући се над Њим, навукли пурпурни огртач - плашт војсковође. Данашњи позориштари иду далеко даље: они желе да представе Христа у улози пајаца који плеше на позорници.

Световна књижевност такође не може да ослика живот духа. У свој светској књижевности није створен ниједан лик хришћанина. Чак и у најуспешнијем књижевном покушају да се представи живот хришћанске заједнице, у роману "Куда идеш", као главни јунак наступа незнабожац Петроније. О духовном животу могу да пишу само свеци, али они не састављају романе, не измишљају уметничке ликове, не упуштају се у такво стваралаштво где делују силе маште и уобразиље. Сваку маштарију светитељи сматрају лажју, а сваку уобразиљу - дејством страсти. Колико год код световних писаца преступнички типови испадају рељефни, живи и верни, толико су бледи и беживотни ликови хришћана који филозофирају на страницама књиге, а затим бестрага ишчезавају из сећања. Писац заснива и ствара лик на основу својих сопствених осећања и проживљавања, он сам живи у својим јунацима. Када се певач труди да подигне глас на висину која премашује његов гласовни распон, уместо звука из грла излеће шкрипа и писка слична јауку. Пример тога су Пастернакове песме на верске теме, где је духовност замењена душевношћу и песма се завршава крчањем.

Свој удео у поступку обездуховљавања савременог друштва има и спорт. У чему видимо одричан утицај спорта на човекову душу?

I. Душа прима подстицаје који долазе од неколико извора: од духа; од тела; од спољашњег материјалног света; од невидљивог натприродног света; од садржине свести - разумске и чувствене природе. Наша душа и с њом повезани нервни систем сваки трен прима и прерађује огромну количину података. Бављење спортом и телесно усавршавање (бодибилдинг, фитнес, аеробика) намећу везивање и пријемчивост душе за телесне подстицаје; душа се усмерава само према телу. Подстицаји који долазе од духа при томе остају без одазива, као да их душа презире. Јачина умног рада се при бављењу спортом обично смањује. У живчане центре, као у матичну управу, пристижу надражаји од сваке ћелије човечјег тела. Код бављења спортом се ћелијски процеси поспешују, а самим тим и снага и напон њихових подстицаја; они постају све захтевнији и упорнији. Услед тога тело почиње да троши енергетску залиху људског организма у већим количинама него обично, то јест нарушава душевни склад, те на тај начин као да поробљава душу. Однос између духа и душе, између душе и подсвести (садржине свести) се отупљује. Утисци који се примају преко чула више су површинске и употребне природе; њихова се веза са осећајно-умним подручјем смањује, што значи да се утисци подвргавају другом поступку прераде, ниже каквоће.

II. Ојачавајући телесне основе у човеку, спорт унапређује нагонско подручје, тим више што многе врсте спорта подражавају тучу, борбу, и тако даље. Овде нагони имају преовлађујући значај, а надзор ума над њима постаје сувишан, па чак и ометајући чинилац.

III. Код неких душевних оболења јавља се следећи признак: болесник почиње да чини једнолике механичке покрете. Ту се ради о поремећају везе између вегетативног и централног живчаног система.[6] Такви покрети се одликују одређеном учесталошћу и трајношћу. Човек чини покрете са искљученом свешћу, попут машине. Исто тако и спортски тренинг укључује вежбе засноване на аутоматским покретима, које човек понавља током одређеног времена. Обични рад захтева целисходне покрете, у којим учествују и централни и вегетативни нервни систем - говоримо прилагођавајући се савременим изразима. Код аутоматизма та веза слаби, вегетативни живчани систем добива самосталност са којом касније не може изаћи на крај. Покрети се дешавају изван надзора свести. Овде се опет ремети складна веза међу душевним силама. Психолози су приметили да поступак механизације рада, на пример рад на бесконачној траци, приближавајући се до одређене мере аутоматизму, делује разорно на човекову душевност. Рад на текућој траци је нарочито шкодљив облик производње. У обичном послу се поставља циљ, решава се задатак, изабире се средство, телесни покрети се не понављају један за другим, свака деоница посла мења им нарав. Стога ни тешки физички посао не нарушава целовитост човековог душевно-телесног састава, не сужава му домет свести, не прави од њега робота. А тренинг је, како је већ речено, заснован на склоповима споља бесциљних покрета аутоматске природе.

IV. У спорту тело не постаје оруђе душе, већ циљ сам по себи. Сама реч "фискултура" (физичка култура) може се протумачити као поклањање телу, чашћење тела (лат. cultura - служење, чашћење). Душевни и духовни свет спорту су сасвим непотребни, осим неким облицима источњачке борбе и јога вежби, који су повезани са демонским светом и упражњавају очигледне медитације. Спорт укључује надметање, двобој, односно самопотврђивање преко победе над противником. Психолози су опазили да спорт од другова који се такмиче један против другог, прави противнике не само на борилишту, већ и у свакодневном животу; спорт не здружује, него раставља и супротставља људе.

V. Што се тиче јога вежби, оне су тесно повезане са одређеним медитацијама антихришћанске нарави, и у својим асанама (позама) поистовећују човека са предметима и животињама, што ће рећи - нарушавају његову осећајну самосвест, а такође посредством ставова и медитација вештачки побуђују полне центре, да би се и та енергија искористила, преобразила и распоредила. Човек по схватању јогија није личност, него краткотрајни склоп појединости.

VI. Неки људи упркос очигледном тврде да борилачки спортови (бокс, карате и други) чине човека спокојним, уравнотеженим и мирољубивим. У самој ствари такви људи, добивши стални комплекс борбе, теже томе да га остваре не само у спортским дворанама, него и на улици. Навика ствара потребу; култ борбе ствара потребу за њом, те човек подсвесно или свесно сам изазива одговарајуће услове за њу. Статистика не даје умирујуће податке. У преступничким круговима каратисти заузимају веома јак положај, што никако не сведочи о њиховој мирољубивости. Поред тога, медитативне припреме за источњачке врсте борбе поистовећују човекове покрете са покретима звери и животиња (ударац лава, ударац бика, при којим човек мора да их замишља и да се у мислима са њима поистовећује): примењује се самохипноза ради развијања зверске стране у човеку.

Поклоници спорта указују на Платона који је једном био победник на Олимпијским играма, а од наших савременика на писца Метерлинка[7] који се бавио пливањем и аутомобилским тркама, и одушевљавао боксом. Међутим, као прво, античке атлете нису биле бодибилдери ни спортисти који су се специјализовали за једну једину област; њихова водиља је била лепота тела, а не повећавање мишићне масе. Значајно је да се покровитељем Олимпијских игара сматрао Аполон - бог лепоте и уметности. За древне атлете је својствено да су избегавали једностраности у развоју тела, као и аутоматизацију покрета. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. За победу је атлети требало јединство снаге и лепоте, естетика у самој борби, сналажљивост, домишљатост у одговорима. Значајно је да су древне атлете називали аскетима, а борцима стављали на главу исто што и песницима - ловорове венце. Њихове вежбе су биле блиске човековом животном послу (на пример, лов, пењање на планине и тако даље). Припрема је обухватала обавезну дијету, која је прописивала уздржавање од алкохолних пића. Човеку који је прекршио установљена морална правила, није био није било дозвољено учешће на такмичењима.

Данашњи дизачи тегова изазвали би код древних јелина не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића и жила, кад чак и магаре може да понесе на себи товар исте тежине као тегови, а да га за то нико не одликује?! Треба споменути и једну очигледну чињеницу: савремени спорт је проузрочио целу гомилу поломљених лобања и носева, али није дао ни једног Платона. Што се тиче Метерлинка, он није био толико спорташ, колико поклоник бокса, поклоник свега зверског у човеку. Он је, као и већина декадената, био песник тамних нагона људксе подсвести, па је стога опевао бокс, као Ередија[8] у својим сонетима очњаке и канџе ("борба зверовских тела, сраслих у лету"). Симптоматично је да је Метерлинк припадао, заједно са неким француским песницима-симболистима и композиторима, једној демонској секти.

 

[ Генерална ] 23 Август, 2007 22:54

ПОМАЖЕ БОГ

Владика Николај (Велимировић)

РАЈСКА ПИРАМИДА

Увод

У старо прастаро време цареви мисирски, фараони, зидали су пирамиде од камена. Нека од тих пирамида високе су 50, неке 100, а неке и преко 100 метара. Има их које су два пута више у висину од Свете Софије, најславније цркве на Православном истоку. Загонетка је због чега су фараони зидали ове пирамиде, као што је у старом многобожачком Мисиру све загонетка, све гатка, све гатање. Но, изгледа највероватније, да су фараони подизали ове џиновске зидарије маштајући о бесмртности својој. Гатали су они о бесмртности душе, гатали и о бесмртности тела. Свакако још да им је побуда за ово зидање била и сујета, узајамно надметање Свак је од њих желео овековечити себе једним таквим спомеником, који би пркосио времену и трајао докле земља траје. У мисирској "Књизи мртвих" изражено је гатање Мисираца о суду Озирисовом и бесмрћу човековом на сто начина, све у мутним слутњама и нагађањима.

То старо мисирско гатање о човековој бесмртности објављено је у Хришћанству као стварност. Само је у Хришћанству појам о бесмртности очишћен од сваке заблуде, отргнут од мутних многобожачких сањарија и од фантастичних слутњи и произвољних нагађања. Појам о бесмртности у хришћанској епохи везано је за постојање Једнога Живога Бога, и за спаситељску жртву Христову и Његову васкршњу победу над смрћу.

И Хришћанство је побудило људе на зидање пирамида. Побудило је на тај посао не само цареве и великане овога света него све људе, који верују у Христа и иду за Њим. Јер су сви Хришћани названи царевима по речи Тајновидца: и учини нас цареве и свештенике Богу и Оцу својему (Откр. 1,6). Према томе сваки Хришћанини има част и дужност да зида једну пирамиду за себе. Колико, дакле, Хришћана у свету - толико пирамида. Ове хришЋанске пирамиде су далеко више у висину од свих фараонских пирамида. Оне се не могу мерити обичним метром. Узносе се изнад сунца и месеца и васцеле материјалне васионе. Узвисују се у небеса и тамо се тек виде у свој величини и красоти својој. Нити се боје времена, ни кише, ни ветра, ни мраза, ни бомби, ни граната, нити икакве слепе разорне силе. Сав свет је немоћан према тим хришћанским пирамидама. Оне стоје ван рушења и ван смрти. Њима је осигурана бесмртност у свету, где се име смрти не спомиње нити жаока смрти осећа. Јер то су пирамиде духовне, стварније од сваке физичке стварности. Оне су на духовном темељу засноване, духом постројене, духом украшене, духом утврђене и духовном царству намењене. Потребу и план ових пирамида објавио је сам Господ Исус Христос. Зидари су сви крштени људи, уз свемоћно садејство самога Духа Божијега. Свака та пирамида има девет главних спратова, и десети је спрат кула радости, којом сам Творац крунише целу грађевину. Сваки спрат опет има по неколико својих посебних спратова са много одељења. Сви виши спратови темеље се на онима који су испод њих, као што је природно и при обичном зидању на земљи. И сви укупно представљајуи једну прекрасну стројност, да се око не може нагледати. Као што је познато, фараони су зидали своје пирамиде на песку, и довлачили су камен издалека. Пирамиде хришћанске, рајске пирамиде, основане су на најтврђем темељу, на камену, а тај камен је Христос, о чему говори велики апостол Христов овако: тако дакле више нијесте туђинци и дошљаци - домаћи сте Богу, назидани на темељу апостола и пророка, којих је камен од угла сам Исус Христос, на коме сва грађевина састављена расте за цркву свету у Господу, на коме ћете се и ви сазидати за стан Божији у духу (Ефес. 2,19-22).

Први спрат

На једној узвишици изнад плавог језера Генисаретског седе Божански Стројитељ на зелену траву и отпоче откривати план новог зидања, није показивао план на хартији нит га је писао писаљком. Него силним речима печатио га је у душе ученика Својих и народа као дијамантом у умекшани восак. Прве Његове речи откривају, како се отпочиње зидање рајске пирамиде, и како се строји први спрат.

Блажени су нишчи духом, јер је њихово Царство Небеско. Само је толико рекао о зидању првог, најширег и најтврђег спрата, који треба да држи и носи на себи сву осталу палату. Но, ово ти је довољно, о Хришћанине, само ако истински желиш зидати царску пирамиду, којој ћеш се радовати у Рају вечности. Сам знаш, да што год су темељи једне грађевине дубље у земљи, то је грађевина сигурнија. Нишчета наша људска врло је дубока; тако дубока и скеивена, да многи не силазе до дна њенога. Но благо онима који сиђу баш до дна. Нишчета људска није неки дар, који се добија споља већ стварно стање, које треба само сазнати. А до сазнавања своје нишчете долази се неласкавим испитивањем себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој нишчети: 1) о нишчети у погледу свога знања, 2) о нишчети у погледу своје доброте, и 3) о нишчети у погледу својих дела. Нишчета је виши степен сиромаштине. Ту превелику сиромаштину, управо ништавило, осећа човек било да посмотри своју мисаону моћ, било моралну, било пак делателну. Хтео би да дође до сазнања о судби својој, ко је он и откуда је и шта му треба чинити у овом преплетеном ткиву живота. Но увиђа - баш и ако је најученији - да је све његово знање према његовом незнању као шкољка воде према мору воденом. Хтео би се уздићи добротом изнад свих других бића у свету. Но види како пада на сваком кораку у каљугу зла и опачине. Хтео би увек чинити најбоља и највећа дела, но увиђа своју немоћ, своје ништавило. Остали људи не могу му помоћи, јер су и они ништавни као и он, по речи песника:

 

"све њихове мисли на једно сабране

"ништа друго не представљају ми

"до кроз мраке жедно тумарање

" и погледа мраком угашена"

 

Тада се човек браћа Творцу своме, пада у прашину пред Њим, предаје се вољи Његовој и вапије за помоћ. Ово сазнање и осећање своје крајње немоћи и крајњег ништавила назива се нишчетом духа. А нишчета духа противи се охолости духа. Међутим охолост је много веће ништавило од нишчете духа. Сазнавати и осећати своје ништавило много је мање ништавно од охолости. Јер охолост је не само не знање него и глупост. Охолост је мати свих глупости и свих зала људских. Познати себе значи увидети своју немоћ и своје ништавило; Потом доћи до скрушености срца, и најзад завапити Богу за милост и помоћ.

Скрушеност или смерност, што потиче из правог сазнања своје немоћи, основа је свих врлина, основа духовног живота сваког Хришћанина, основа и рајске пирамиде. Јован Колов рекао је: "Смиреност то су врата ка Богу". Једном се препирао зли дух са светим Макаријем, па најзад узвикну:"Све могу Макарије, што и ти можеш, само ме ти једино побеђујеш - смиреношћу!" За смиренос је неко рекао: она нема језика да говори зло о другима, нема очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло."

Ко је увидео, да у своме ништавилу не може ништа без Божије помоћи, тај добро зида први спрат рајске пирамиде. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Бог.

На сваком кораку, од јутра до ноћи разуман човек сазнаје истинитост ових речи. И једино то сазнање чини га великим пред Богом.

Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији. А кад Дyх Божији уђе и настани се у души, онда Он зида целу рајску пирамиду по Своме разуму и Својој вољи, само под фирмом човека. О, Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или хотења. Рекао је Бернард од Клервоа:"Ко стекне право познање себе, постаје презрен у сопственим очима."

Не говори, охолицо, зашто бих ја сам себе понижавао и подништавао? Нико од тебе не тражи, да ти себе понижаваш него само да признаш своју пониженост. Нико од тебе не тражи, да од себе првиш ништавило, него да признаш своје већ постојеће ништавило, које је ван спора. Кад признаш оно што већ јеси и исповедиш, тек онда ћеш моћи положити први камен у темељ свог духовног зидања. Потом ћеш моћи изидати и цео први спрат своје рајске пирамиде, који је сав као од железа: и чврст као железо и таман као железо.

 

Други спрат

 

Када је први спрат добро озидао, тада Хришћанин хита ка стројењу другог спрата. Први спрат не привлачи толико својом лепотом, као што ни гвожђе не привлачи, али је он чврст и користан, као што је и гвожђе чврсто и корисно за висока зидања. Више је у земљи него изнад земље, више невидљив него видљив, као сваки темељ. Смиреност није нека врлина што сија и блешти. Први спрат је сав од мисли о свом личном ништавилу и од осећања свога ништавила и немоћи.

Други спрат је од суза. Блажени који плачу, јер ће се утјешити. Сузе - чудан материјал! Сасвим нежан, но поуздан. Он блиста као камен опал. И заиста овај други спрат, спрат од суза, изгледа као спрат од драгог камена опала.

У охолога нема суза. Он се хвали тима што не може да плаче и што никад није заплакао. Он не зна, да је то слабост а не снага. На његове очи излази сухи огањ што распростире сухост на срца људска. Охолост је израсла из плитке земље на камену. Међутим у дубини се јавља влага. Скрушеност пред Богом личи на дубоко орање, на коме се јавља влага. Скрушени или смирени у духу плаче. Његова је душа сва сузна, чега су му и очи сведоци. Неко од православних учитеља говорио је о два крштења: једно водом а друго сузама. Други опет рекао је: плачи дан и ноћ и не знај ситости у плакању!

Можеш и ти помислити: сузе су знак слабости! Не помишљај тако. Хришћани, који су највише плакали, с песмом су ходили на губилиште.

"Сузе су јелеј очију" рекао је Антоније Велики. Највеће грешнице: Марија Египћанка, Таиса и Пелагија опрале су своје душе сузама, и посветиле се. Тако и хиљаде других.

Тако можеш и ти, Хришћанине. За многи смех у животу сигурно ћеш се кајати, но ни за једну сузу проливену. Тешко вама који се смијете сад, јер ћете заплакати - реч је света из најсветијих уста (Лк. 6,25). Никад није никло зло из семена суза, а из семена смеха никла су заиста многа зла. Ипак нису ни све сузе Јеванђелске сузе. Сузе, које су потребне за зидање рајске пирамиде нису оне од претераног гнева нити оне од жалости за изгубљеним или недобијеним благом.

Јеванђелске сузе су оне што теку из скрушеног и покајаног срца. Јеванђелске сузе јесу сузе за изгубљеним Рајем. Јеванђелске сузе јесу и оне што се мешају са сузама деце и страдалника. Јеванђелске сузе јесу и оне што перу наше увреде нанете небеској Љубави.

Као што се роса ствара кад се сретну хладан и топао ваздух, тако и сузе природно и лако теку из човека, који се сусрео са топлином љубави Оца небеског. Сузе су ми хлеб дан и ноћ, исповеда покајани цар, када му се хладно срца сусрело са топлотом духивнига Сунца (Пс. 42,3).

Они што никад не плачу, никад не осећају утеху. Само расплакано дете зна за утеху, кад га мајка помилује.

Није узалуд овај свет назван долином плача. И сам Бог кад се јавио у свету лио је сузе.

Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и неплача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху. Сам Бој јавиће ти се као yтеха твоја. и у тишини твоје утешене душе сам Он зидаће даље твоју рајску пирамиду.

 

Трећи спрат

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу. Кротошћу се, дакле, зида трећи спрат рајске пирамиде. Кротост је унука смирености а ћерка плача. Најбоље личности припремног Завета, Самуил, Јован Крститељ и Дјева Марија - исплакане су од Бога. И сама кротост је врлина исплакана. Због тога је, свакако, кротост тако нераздвојна од споменутих личности кап суза од срца. Кротост може доћи само на треће место, и трећи спрат може се стројити после првог и другог. Пошто се облаци излију, настаје тишина; тако и свака кротост долази после плача. Кротост није била непозната ни у старозаветном времену. Каже се, на пример, за Мојсеја да бјеше човјек веома кротак мимо све људе (IV Мојс. 12,3). Говори се и о кротости праоца Јакова и цара Давида (спомени се, Господе, Давида и све кротости његове). Но тек од Христа кротост је убројана у неопходну грађу за зидање душа људских. Јер ја сам кротак, рекао је Син Божији. А какв је Он, тахви треба да буду и Његови. Кротост је прва врлина Христова, коју су људи запазили. Гле, јагње Божије! узвикнуо је свети Јован Претеча, када је спазио Месију на Јордану. Други су се гурали да што пре дођу до Јована, да га чују и да се крсте. А Исус се није гурао, него је кротко обилазио и заобилазио. Као јагње што никога не гура. Као јагње што обилази и заобилази.

Кротост се јавља, пре свега, у негурању у прве редове. А то долази од савршене преданости вољи Божијој. Кротак зна, да Творав поставља људе гед Он хоће, и готов је да врши вољу Божију било у првим било у последњим редовима. За њега је споредно, где ће бити стављен, а главно је да слуша вољу Божију па где био да био. Кортак зна, да они из последњих редова ако врше предано вољу Божију, добијају славнији венац од оних који су се прогуралу у прве редова да изврше вољу своју. Још се кротост може и овако исказати: никога не увредити а трпељиво поднети сваку увреду. Уистину, јагње је слика кротости. Представите себи Христа пред зверским судијама Његовим. Док су они викали, хулили, пљували и раздирали хаљине на себи, Он је стајао ћутљив и као јагње безгласан. Његова тишина душе била је као тишина светлости над запенушаном буром морском. Тако чудесна и непојамна тишина, да апостол заклиње њоме верне говорећи: А ја Павле молим вас кротости ради и тишине Христове (II Кор. 10,1). И апостоли су били у кротости сасвим слични Учитељу своме. Он их је послао као јагањце међу вукове, тј. кротке међу охоле, трпељиве међу осветљиве. Као дојилице које страдају од своје одојчади, али трпе и сносе. Бијасмо кротки међу вама као што дојилице његују своју дјецу (I Сол. 2,7). Неки посетиоци задиве се, како један свети муж подноси псовке чобана око његове колибе. На то он одговори:"тиме се учим трпљењу зла, говорећи себи: ако не могу да поднесем ово зло, како ћу поднети веће кад дође?"

Некога старца опет поткрадао сусед, који га је служио. Кад год би ушао у старчеву одају, он би понешто узео и однео. Старац је то све гедао но ништа није рекао. Кад му дође смртни час, скупе се сви суседи око старчеве постеље, а старац узе руке онога свога послужитеља и поче их љубити говорећи:"Овим рукама имам ја да благодарим што данас одлазим у Царство небеско."

О, кротки, ви ћете наследити земљу. Питате ли, како то? Онако као и апостоли. Чије се име данас чује по свој земљи више од њиховог? Који је то цар или кнез, чија се реч слуша на све четири стране света тако као реч апостола? Некротки неће наследити ни стопу земље, ни овде ни у Рају. А ти, Хришћанине, помоћу кротости зидај трећи спрат своје рајске пирамиде. Кротост је ка драги камен амнетист, што се прелива у прекрасним благим бојама.

 

Четврти спрат

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Ово је план зидања четвртога спрата рајске пирамиде. Овде је грађа глад и жеђ за правдом. Глад и жеђ одувек су служиле као подстрекач зидања на земљи. Но овде није реч о телесној глади и жеђи, која се утољава хлебом и водом. Овде је реч о једној већој глади и жеђи, о оној коју душа кротка човека носи у себи, и коју сва земља са свима својим јелима и пићима не може утолити. Човек кротак, човек јагње, рекао би сит је и задовољан зато што ћути и трпи. Уствари велика глад и жеђ за правдом крије се у дубини душе његове као нејављен вулкан.

Лако је нахранити охолога, тј. онога ко све дане своје на земљи употребљава за рушење своје душе. Сваким муљем земаљским он се храни и поји. Прогурај га само напред, на чело каравана људског, и он ће бити сит и задовољан. Али онога ко је сазидао три прва спрата рајске пирамиде ништа земаљско ни пролазно ни трулежно не може заситити. Он гледа на свет Божијим очима, мисли Божијом умом, и тражи Божију правду. Под праводм се овде разуме истина и поредак, онако како је Богом откривено и наређено. Истина о Творцу, исина о свету, истина о човеку, истина о циљу и истина о путу.

Поредак унутра и поредак споља, поредак у души, поредак у телу, у друштву, у свету, у свему - поредак сходан истини. Другим речима: правда је двоје: знање истине и правило владања. Све што човек треба да зна и да твори, да би се приближио Богу названо је једном речју - правда. Гладни правде нису били фарисеји, јер су мислили да имају правду. Гладан правде није био на Пилат, иако је мимогред упитао Христа: шта је истина? Гладни и жедни правде били су сви они који су се од почетка прилепили уз Христа и нису Га оставили до смрти. Гладни су правде и данас они који гладују за Христом. Јер Христос је сва пуноћа правде, сва истина и сав поредак, Он који је за Себе рекао: Ја сам истина, и: Ја сам пут.

Онима који су гладни и жедни Христа као савршенства правде обећано је, да ће се наситити Верујући овом обећању многи Хришћани су презрели глад и жеђ за светом и светским, и пошли да траже засићење своје духовне глади и жеђи. Многи од њих остављали су све, па су се повлачили у себе, затварали у пештере, осамљиваљи у пустињама, привезивали за столпове, да би неговали духивну глад, и да би ту пробрану глад засићивали правдом небеском, тј. Христом Господом. Они су гладовали за небом, а свет је гладовао за њима. Цар Константин Велики позвао је светог Антонија из пустиње, да му дође само да га види. Цар Теодосије молио је старца Сеновија, да дође из Египта у Цариград - само да га види и чује. Цар Лав путовао је у пустињу, само да би видео Мојсеја Мурина, светог човека.

 

Дакле, моћни цареви, код којих се будила духовна глад, силазили су са својих престола и тражили да виде оне који су се осећали најгладнији и најжеднији, и који су се даноноћно страсно пружали засићењу небесном трпезом правде Божије. И мада су и ови до краја живота осећали ову узвишену, пробрану глад, свет их је сматрао ситим. Они су сматрали светску ситост глађу, а свет је сматрао њихову глад ситошћу. Заиста, вештина је и глад изабрати. Од две глади слуге Божије бирале су глад за небом. И том глађу они су зидали четврти спрат своје рајске пирамиде, чврст и дивотан као драги камен смарагд. Гле, њихова глад је једина, која ће се заситити. А варљива глад за светом и похотама светским никад се неће заситити ни овом ни у оном свету. Као што је рекао Створитељ кроз пророка: Гле, слуге моје ће јести а ви ћете гладовати; гле, слуге моје ће пити а ви ћете бити жедни; гле, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидјети (Иса. 65,13).

Пети спрат

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Ко је гладан и жедан вишега блага, зар ће тврдичити нижим благом? Ко је гладан непролазне правде Божије, зар ће стезати шакама пролазну прашину? Ко чезна за бесмртном ризом духа, зар ће плакати за хаљином и кошуљом од траве?

Милосиња ја за таквига онако природна као за путника који се спрема на далеки пут, да раздаје суседима све оно што ће му отежавати пут. Давање материјалних ствари најмања је жртва, али неопходна. Брига за душе људске далеко је већа жртва. Утврђење ближњих у истини, исправљати их на пут правде, и молити се за њих велика је жртва.

Највећа је жртва положити живот свој за ближње своје. Ову милостињу учинио је Христос роду човечијем. Та милостиња тако је огромна, да се она не назива више милостиња, но мења своје име и именује се - љубав.

Милостиња може потицати из разних извора, бистрих и мутних. Најбистрији извор милостиње јесте милосрђе. А милосрђе је милујуће срце. Кад неко срцем милује невољника и помаже га у име милостивога Бога онда милостиња тече из бистрога извора и има високу цену пред ангелским небесима.

Читајте прекрасне повести о двојици људи, који су названи милостивим: о светом Јовану Милостивом и о Филарету Милостивом.

Ако ко цени земаљско благо више него душу, не може бити милостив. Свети Григорије Двојеслов кад је изабран за епископа Римског јако се бојао да не изгуби своје сиромаштво. Толико се, кажу, бојао да не изгуби своје сиромаштво као што би се један богаташ бојао да не изгуби своје богатство. Стоји написано у Светом Писму Божијем: Милостив човек чини добро души својој (Приче 11,17). Кад другоме чиниш, себи то двоструко и стоструко чиниш. Јер Бог види и плаћа; а Бог је богат и богато плаћа. Преподобна мати Сара говорила је, да се милосрђе може однеговати. "Чини милостињу, ма то било испрва из човекоугодности, говорила је она. јер тако ћеш се навићи најзад чинити милостињу из страха Божијега". Серафим Саровски опет саветује, да ако немаш ништа при себи да даш сиромаху, ти се помоли Богу за њега. Бог је рекао једном немилостивом роду: милости хоћу а не прилога; то јест: бише желима да чините милост један другом него да приносите жртве Мени. Толико Бог воли људе! Он сматра нашу милостињу људима већ као жртву Себи. А ми без Њега не можемо ни бити милостиви према људима. Наша правилна мисао о људима као браћи зависи од наше правилне мисли о Богу као Оцу. И тако, сваки круг наше добре делатности ма према коме, налази увек свој центар у Богу.

Но колико је јасна заповест Божија о милосрђу, толико је оштра његова претња немилостивима. То апостол Божији Јаков изражава овако: Оном ће бити суд без милости ко не чини милости (Јаков 2,13).

А милостив ће бити помилован. Помилован на Суду Божијем. Помилован у бесмртном Царству Христовом. Помилован и милован у вечности од ангела и праведника.

И тако, милостињом се зида пети спрат рајске пирамиде. Сваки камен у том спрату представља неку милост, било према души својој или према људима, или према животињама или ма којој твари Божијој. А сав овај спрат сјаји се небеским плаветнилом, као да је сазидан од драгог камена сапфира. Ово је пети спрат рајске пирамиде.

 

Шести спрат

Блaжени су чисти срцем, јер ће Бога Видети.

Чистота срца основана је на милости. То је природно као што се шести спрат диже над петим. Себичњак и тврдица неће осетити оно блаженство што се назива чистотом срца. Они неће никад моћи постројити шести спрат своје пирамиде због тога што нису постројили пети. Аврам је био пун милости, а милост му је помогла очишћењу срца, а чистота срца виђењу Богу.

Зашто се не говори о чистоти душе него срца? Зато што срце представља средиште душе. Из срца излазе помисли, у срцу се таје жеље, у срцу гнезде све страсти. Због тога је изречен савет: сине, изнад свега чувај срце своје (Приче 4,23).

Док је срчика у дрвету здрава, гране се могу обијати без опасности по дрво. Али залуд сва стројност грана и мноштво лишћа, ако срчику разједу црви. Симеон Нови Богослов назива грехе црвима. Што су црви за дрво, то су греси за човека. И никакви греси не разједају срце човеково као тајни греси. Изнесеш ли црве на сунце, они ће поцркати; објавиш ли своје грехе, ма једном једином познатом човеку, опраштају ти се, и нестаје их. И црви и греси моћни су веома у тами, да у тами.

Док се Давид строго чувао да се не огреши о закон Божији, он је говорио с Богом, и лако сазнавао вољу Божију. Чим је погазио закон Божији, Бог је престао с њим говорити, него му је говорио преко других пророка.

Чисто срце је огледало, у коме Бог воли да се огледа. Бог је исписао Своје велико и страшно име свуда у загонеткама природних твари, а непосредно и без загонетки, Он се показује у чистом срцу човековом. Какво огромно уздигнуће човека над свом природом! Каква слава и част за људе, да у тескоби срца свога удостојавају се примити Домаћина као Госта! Ово је тако велика срећа за људе, да у њу тешко могу веровати они који нису погледали у јасле Витлејемске и видели, до које се низине може спустити Бог љубави. Човек може да се диже и спушта, а Бог не може да се диже но само спушта. Бог нема куд да се диже изнад Себе, а човеку је дато да се може дизати изнад себе, све до висине самога Божанства. Својом слабошћу човек се спушта, а Божијом силом се диже. Човеково је да припреми срце, да га очисти од прашине ситних грехова и од блата крупних грехова. Остало је све дејство Божије силе и Божије љубави.

Срце се чисти вером и надом и љубављу и сећањем смрти и Суда Божијег и дивљењем над тварима Творчевим и испитивањем путева Промисла и трпљењем и кротошћу и милошћу и многим другим. Но и кад се срце очисти свим овим средствима, у њему ипак остаје запах земље и греха и смрти, докле га Дух Божији као ветар са висине не проветри и као муња својим озоном не намирише. Према речима отаца: када и сећања на учињене грехе исчезну, тек онда можемо говорити о срцу очишћеном.

Чистота срца је камен хрустал, и њоме се зида шести спрат рајске пирамиде. Светлост небеска пролази кроз тај спрат и не налази препону. Ништа тамно ни прљаво нема што би је спречило, да осветли све кутове и све тачке тога спрата.

О, Хришћанине, кад будеш ступио у Царство Христово, радоваће се твојој грађевини пречисти ангели Божији, и младенци што се рано упокојише у Господу, и девице што у девичанству пређоше преко моста смрти у Рај. На овоме шестом спрату, на спрату чистоте, ти ћеш им излазити у сретање и са њима заједно сладити се гледањем лица Божијега.

 

Седми спрат

Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Чистота срца основ је мира. На том основу зида се спрат мира, седми спрат рајске пирамиде што се диже у небеса. Не може имати мира оно срце, које је испуњено лажним помислима, лудим жељама за пролазним светом и опаким страстима. Јер ово све изазива немир и подиже мрачне буре у животу човечијем.

У висинама се чисти мутна вода и из најпрљавијих бара. Уздигни и ти човече, срце своје горе и небеса ће га очистити. У чисто срце уселиће се тишина. А у тој тишини гледа се Бог.

Мир је духовна наслада, као и чистота срца што је духовна наслада. Ко има мир у себи, тај има велику насладу унутра у души својој. И ту му насладу нико не може отети. Ко има мир има Христа, јер је речено, да је Он мир наш (Ефес.2,14). Ко се држи кнеза мира, тај мора да има мир, а Христос је назван Кнезом мира (Иса. 9,6). Ко се на бури прибије уз Дародавца мира, тај има мир и не боји се. Мир свој дајем вам, рекао је Он (Јн. 14,27). Ко каже да има Христа у себи, тај ти већ каже да има мир у себи.

И тако, са Христом добијамо мир, без Христа никада. Павле много говори о измирењу с Богом. Но, то измирење не знчи погодбу између наше воље и воље Божије, но потпуно и радосно потчињење наше воље Божијој вољи. Павле говори и о нашем измирењу с осталим људима. Но, и то не значи погодбу наше воље и воље осталих људи. На тој погодби, том погађању и ценкању, људи су се мирили хиљаде година и нису се измирили. Него апостол Павле хоће да установи мир међу људима кроз свеопште признање воље Божије.

Ко удише, тај и издише. Ко удише мир Божији у себе, тај га издише и шири око себе. Без нарочитог напора, сасвим лако, као што је и дисање лако. Мир творити отуда значи: примати и давати. Примати мир од Бога и давати га људима и - зверовима око себе. Да, и зверовима: свеци Божији живели су у миру и са зверовима, и миловали су ове као кротке јагањце. Дакле, и зверовима; и целој природи око нас. Јер, природа се ничим не узнемирава до грешним немиром људским. Не долази мир људима од природе него, напротив, мир природи долази од људи. Чим мир завлада међу људима, онда се и природа наслађава миром.

Миротворац ће се назвати сином Божијим. Назваће се оним што Христос јесте од вечности у вечност. Миротворац врши дело Христово. У име Оца небеснога он објављује братство људи, и у име богољубља братољубље. Да би унео мир међу људе, он их опомиње и уздиже на виши план сродства. На томе вишем плану једино се може створити прави мир и трајан мир. Грађански мир је нестваран, стваран је само братски мир. Не саграђани, него сабраћа могу усвојити и имати Божански мир, прави мир. Миротворац је неминовно проповедник великог и блиског сродства фамилије Божије, проповедник небесног очинства и људског братства. "Браћа сте, имате једног Оца на небесима!" То је миротворчев непогрешми аргумент мира, коме се нико разуман не може одупрети. То ја највише оправдање и надахнуће мира међу људима. Уз то се миротворац непрестано обраћа увређеном Богу с молитвом: "опрости им јер не знају шта раде; опрости им, деца су Твоја, и Ти си им Отац!" И Отац слуша сина миротворца, и због њега дарује људима Духа Свог Светог, који доноси небесни дар мира у озлојеђене душе. А мир је здравље.

Тако се миротворством зида седми спрат рајске пирамиде. Овај спрат је зидан као од чистога злата. И он има миран сјај злата.

Осми спрат

 

Блажени су гоњени правде ради, јер је њихово Царство Небеско.

Онај ко зида висока дворе од земне грађе изазива завист рђавих суседа. А ко од духовне грађе зида високу рајску пирамиду изазива завист демона. Демони нарочито мрзе оне који су задобили велики мир душевни и који уносе велики мир међу браћу.

Јер, демони се сладе свађом међу људима. Они би хтели да људи живе у непрестаном немиру и несрећи, те да би тако роптали против свога Творца. Њихов је посао од почетка, да узбуњују људе против Бога. Њима је мио Каин братоубица а не кротки Авељ. Они воле Исава а мрзе Јакова, воле Саула а мрзе Давида, воле Кајафу а мрзе Гамалила, воле Савла а мрзе Павла. Због тога неуморно дижу гоњење против праведника. Они пакосте праведнику и сами лично, а још више преко људи разваљене душе. Они удружуј све моралне слабиће против јунака Божијега, против витеза правде Христове. А Бог гледа и попушта, да немоћ људи и демона удара на слугу Његовог. Попушта Свевидећи - да би се безброј пут немоћ показала као немоћ и постидела. Попушта Свемудри - да би света видео и уверио се како је правда и у дроњама силнија од неправде под калпацима и на престолима. Попушта Свеблаги - да би Свога слугу окитио са што више победа и са што више победних венаца. Као што лопови и разбојници нападају на богаташе светске, тако опаки демони и заблудели људи нападају на богаташа духовнога.

Свети Нил је из искуства рекао: "ако се истински молиш, буди спреман за нападе демонске." Велики Павла саопштава Тимотеју, како је претрпео протеривања и страдања каква ми се, вели, догодише у Антиохији и у Иконији и у Листри, каква протјеривања поднесох и од свију избави ме Господ. Па на крају истиче ово као правило: а и сви који хоће побожно да живе биће гоњени (II Тим. 3,12-13). Но и сам Господ све је то предвидео и предсказао, и није затајио од ученика Својих (Мат. 10). Апостоли су прогоњени камењем из места у место. Свети Атанасије вијан је као дивља звер од богомрских гонитеља. Мелентије Антиохијски исто тако. Златоуст је страдао и умро у прогнанству. Тако и благочестива Олимпијада. И још многобројни, безбројни. Свети Василије Велики говорио је судији који му је претио прогонством, да се он томе може само радовати пошто га не може протерати ни на једно место где нема Бога. Мудри Златоуст објашњава плодове гоњења овако: "као што биље брже расте када се залива, тако и вера наша када бива гоњена јаче цвета и више се умножава" (Похвална беседа св.мученицима Јувентину и Максимину).

Зато што је Син Божији био гоњен, и сви синови Божији по благодати желели су да и они буду гоњени. Они су то сматрали одликовањем за себе. И знали су, да је гоњење због правде Божије одлична грађа за зидање рајске пирамиде. Осми спрат њихове рајске пирамиде саграђен је чврсто на претходних седам спратова, и он је сав драгоцен и диван као топаз. Када се преселе у Царство Христово, они ће на том спрату разговарати у радости и весељу са свима гоњеним за правду Божију од постања света.

Девети спрат

 

Блажени сте ви ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас злу реч лажући, мене ради.

И мало час и сада говори се о гоњењу; тамо о гоњењу правде ради а овде о гоњењу Христа ради.

Тамо правда представља сав систем хришћанске истине и владања, овде Христос представља оваплоћену сву правду Божију. Ова два спрата рајске пирамиде од сличне су грађе - од стрдања за правду или за Христа. То страдање мора да је тако драгоцено за изграђивање духовне палате, да га Господ двапут понавља и двапут похваљује - као два печата што потврђују све остале претходне врлине. Само у овом последњем случају говори се о страдању оштријем и мучнијем него у оном претходном.

Срамоћење, прогоњење, хуљење речима, лагања и клеветања - и то све Христа ради, наваљује се на вернога као последње и

[ Генерална ] 22 Август, 2007 11:23

ПОМАЖЕ БОГ

 

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

* * *

Све што сија на земљи јако волимо: злато, сребро, драго камење, кристал, блештаву одећу – зашто не волимо будућу славу на коју нас Господ позива? Зашто не тежимо сјају попут сунчевог? Праведници ће се, речено је, засјати као сунце у Царству Оца свога. (Мт. 13, 43) Зато што смо грехом изопачили природу душе своје и уместо за небо, прилеписмо се за земљу, уместо за нетрулежност – за трулежност, заволесмо земаљски сјај, пролазни, пропадљиви и обмањиви. Али зашто ми тако силно волимо сјај? Зато што душа наша беше створена ради светлости небеске и у почетку сва беше светлост, сва сијање; њој је светлост урођена, урођено јој је осећање и жеља за светлошћу. Усмерите ту тежњу ка тражењу небеске светлости!

* * *

Господе! Ја сам чудо Твоје доброте, премудрости, свемоћи, јер си ме Ти привео из небића у биће, јер ме Ти до сада одржаваш у животу, јер ћу, добротом, милошћу и човекољубљем јединородног Сина Твога, наследити живот вечни, ако Ти останем веран, јер сам страшним свештеним чином приношења Сином Твојим на жртву Себе Самог подигнут из ужасног пада, искупљен од вечне погибељи. Славим Твоју доброту, Твоју моћ бесконачну, Твоју премудрост! Али учини чуда Твоје доброте, свемоћи и премудрости на мени кукавном и како год знаш спаси мене, недостојног слугу Твог, и уведи у Царство Твоје вечно, удостој ме живота бесконачног, дана незалазног.