[ Генерална ] 07 Август, 2007 22:22

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

ПЕТ ПОУКА О ПУТУ СПАСЕЊА

 

                                                                V

Један старац, годинама живећи у самоћи у пустињи, пао је у духовну малаксалост и мноштво помисли почело је да мучи душу његову, уливајући му сумњу да ли он иде правим путем и да ли постоји нада да ће трудови његови најзад бити крунисани успехом? Старац је седео оборене главе. Срце је тиштало, а очи нису пуштале сузе. Сува туга мучила га. Док се он тако мучио у своме јаду, јавио му се анђео Божији и рекао му:"Шта се плашиш и зашто такве помисли улазе у срце твоје? Ниси ти ни први ни последњи који иде тим путем. Многи су већ прошли њиме, многи иду и многи ће проћи њиме и ући у светле обитељи раја. Пођи са мном, ја ћу ти показати разне путеве којима иду синови људски, као и то куда одводе ови путеви. Гледај - и поучи се!"

Старац се повинова наређењу анђела, устао је и пошао. Но, тек што је учинио неколико корака напред, он као да се обрео неколико корака ван себе и погружио се у посматрање чудног виђења које се открило његовим духовним очима. Он је видео, лево од себе, густи мрак, као непробојни зид, иза кога су се чули шум, ларма и метеж. Загледавши се пажљивије у мрак он је видео широку реку по којој су се ваљали таласи, напред и назад, лево и десно са људима у њима и кад год би се појавио неки талас пред његовим очима, до његових ушију допирао би неки тајанствени глас који му је објашњавао:"то је талас неверовања, безбрижности, хладноће; а то је немилосрђа, разврата, отимања; а то је забаве, зависти и раздора; а то је пијанства, нечистоте, лењости, неверности у браку" и тако даље и тако даље. Сваки талас носио је у себи мноштво људи и час их подизао увис, час их је бацау у дубину. У ужасу старац је завапио: Господе, да ли ће сви ови да погину, зар нема наде да ће се спасти? Анђео му је одговорио:"Пази даље и видећеш милост и правду Божију."

Старац је боље погледао реку и спазио на целој њеној површини много малих лађа у којима су седели светли младићи са сваковрсним оруђима за спасавање утопљеника. Они су их све призивали к себи, једнима су пружали руке, другима су спуштали даске и летве, трећима су бацали ужад, а понекад су у дубину спуштали куке и чакље да би се ухватио неко за њих. Али су одзиви на њихове позиве били ретки, а још мање је било оних који су се користили пруженим оруђима спасења. Већина њих одбијали су их са презрењем и као са неком дивљом насладом, погружавали се у ову реку, која је испаравала дим , смрад и гар. Старац је подигао свој поглед даље и тамо спази бездан у који се река сурвавала. Многобројни младићи су пливали у лађама поред саме ивице бездана и брижно нудили помоћ свакоме утопљенику, али одзив је био веома слаб и хољаде несрећника сурвавало се у бездан из кога су се чули очајни крици и шкргут зуба. Старац је покрио лице рукама и заплакао. У Томе је зачуо глас са неба:"Горко, али ко је крив? Реци ми шта бих ја могао да учиним за њихово спасење, а шта нисам учинио. Али они са огорчењем одбијају сваку пружену им помоћ. Они ће ме одбити ако им сиђем и у најжалоснија места њихова страдања."

Пошто се мало умирио старац окрене поглед на десну страну, ка светлом истоку, и био је утешен радосним виђењем. Они који су се одазвали позиву светих малдића, пружили им руку, или се хватали за било које оруђе спасења, били су извлачени на десну обалу реке. Овде су их прихватала друга лица, уводили их у невелика дивна здања расута у великом броју по читавој обали реке, тамо су их умивали чистом водом, облачили у чисте хаљине, опасивали, обували, давали штап у руке, поткрепљивали их храном и одашиљали их на пут, даље на исток, да иду без задржавања, пажљиво гледајући пред ноге, да успут не пропусте ући у свако здање које их сретне на путу, да се у сваком здању окрепе храном и саветом чувара ових здања.

Старац је прелетео погледом по обали реке и видео како дуж ње избављени из реке иду указаним путем. На њиховом лицу јасно се одражавала радост и одушевљење. Видело се да су осећали особиту лакоћу и силу, и као на крилима журили су напред путем, посутим дивним цвећем.

Старац је скренуо свој поглед даље на исток и ево шта је спазио. Пријатна ливада се простирала недалеко од обале. Даље иза ње започињао је ланац планина са брдима, од којих су нека била гола, а нека покривена већо или мањом шумом, а између брда видели су се кланци и дубодолине. По свима њима били су путници. Неки су се пењали узбрдо, неки су седели уморни, неки су стајали колебајући се, неки су се борили са зверима и змијама. Један је ишао право истоку, други је околишао, а трећи је пресецао попреко путеве других. Сви су били у труду и зноју, борби и напрезању, и душевних и телесних сила. Ретко су били путници који су увек видели пут: често се он губио или делио у раскршћа; негде су били магла и мрак, негде га је пресецао амбис или стрма литица; негде су пут преграђивали зверови из шуме или отровни инсекти из пећина. Али гле чуда! Свуда по брдима била су расејана сјајна здања слична онима на обали реке, у која су прихватани утопљеници који су спасени из реке. Чим би путник ушао у ова здања, како му је заповеђено на почетку пута, ма како уморан био, излазио је из њих бодар и пун снаге. Тада ни звери ни инсекти нису могли да гледају на њега него су бежали; никаква препона није га могла задржати, и он је брзо и лако налазио скривени пут по указањима која је у здањима добијао. Чим би коју препону на путу савладао или неког непријатеља победио, он је бивао све већи, снажнији и лепши; што се више кретао ка врху, био је све бољи и светлији. Врх планине био је раван и сав у цвећу. Ко доспе до врха, уђе у светли облак и више се не види.

Старац је подигао поглед изнад оног облака и иза њега спазио чудну светлост, неописиве лепоте, из које су до његових ушију допирали умилни звуци "Сват, свјат, свјат Господ Саваот!" Старац је у умиљењу пао на земљу и тада је изнад себе чуо реч Господњу:"Тако трчите да постигнете" (I Кор. 9,24).

Када је устао на ноге, старац је видео како се са разних места и висина планине велики број путника враћа натраг ка реци, неки ћутећи, неки са криком и хулним псовкама. Свакога од њих позивао је са свих страна гласом:"Стани, стани!", али гоњени од неких малих тамноликих бића, они нису обраћали пажњу на опомене и поново су се погружавали у смрдљиву реку. Тада је старац у чуђењу узвикнуо:"Господе, шта је ово?" И чуо је одговор:" То је плод самовоље и не покоравање поретку које је Бог установио!" Тиме се виђење завршило.

После завршеног виђења, анђео је запитао старца:"Јеси ли се утешио?" Уместо одговора, старац му се поклони до земље.

Сматрам, браћо, нема потребе да много говорим ради објашњења овог виђења.

Река је свет, погружени у њој су људи који живе по духу овога света, у страстима, пороцима и гресима; светли младићи у лађама су анђели и уопште благодат Божија која призива спасење; бездан у који се сурвава река са људима јесте пропаст; карсно здање на десној обали реке јесте Црква, у којој се кроз тајну крштења и покајања обраћени грешници умивају од греха, облаче у хаљине оправдања, опасују се силом небеском и постављају на пут спасења; улазак на гору са разним тешкоћама - то су разни напори за очишћење срца од страсти; звери и инсекти - то су непријатељи човековог спасења; равна површина на брду - то је умирење срца; светли облак који сакрива путнике - то је спокојна смрт; светлост повише горе - то је рај блажени; здања расејана по гори - храмови Божији. Ко улази у ова здања на путу, тј. прима свете тајне и учествује у црквеним богослужењима и молитвама Цркве, користи се саветима и руководствима пастира - тај лако савладава све препреке и брзо достиже савршенство. А ко ово добровољно одбацује, не подчињава се заповестима црквених пастира, тај брзо пада и дух овога света поново га привлачи.

ЗАТО ВАС МОЛИМ, БРАЋО, СПАСАВАЈТЕ СЕ ОД ОВОГ ЛУКАВОГ СВЕТА!

[ Генерална ] 07 Август, 2007 19:05

 

 ИЗ МОЛИТВИ НА ЈЕЗЕРУ СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

 

 

Posmatraj sebe kao umrla, govorim samom sebi, pa nećeš ni osetiti dolazak smrti. Utupi žaoku smrti za života, i kad dođe neće te imati čim ubosti.

Posmatraj sebe svako jutro kao novorođeno čudo, i nećeš osetiti starosti.

Ne iščekuj dolazak smrti. Jer gle, smrt je već došla i ne izbija iz tebe. Zubi njeni su neprekidno u tvome mesu. Ono što je živelo pre tvoga rođenja, i što će nadživeti tvoju smrt, ono je i sada živo u tebi.

Jedne noći odsuka angel pantljiku vremena, kojoj ni kraj ne mogah sagledati i pokaza mi na pantljici dve tačke jednu uz drugu. "Rastojanje, veli, između te dve tačke to je dužina tvoga veka".

- Moj vek je, znači, već prošao, uzviknuh, i treba da sam spreman za put. Treba da sam kao vredna domaćica, koja današnji dan provodi čisteći dom i spremajući darove za sutrašnju slavu.

Zaista, današnji dan sviju sinova ljudskih ispunjen je većim delom brigom za dan sutrašnji. No malo je onih, koji veruju u Tvoje obećanje i brinu, šta će biti sutradan posle smrti. Neka bude moja smrt, Gospode, poslednji uzdah ne za ovim svetom no za blaženim i večitim Sutra.

Među ugašenim svećama mojih prijatelja i moja sveća dogoreva. Ne luduj, karah sama sebe, i ne žali što sveća dogoreva. Zar tako malo ljubiš prijatelje svoje, da se bojiš poći za njima, za mnogim odšedšim? Ne žali što sveća dogoreva no što nejasnu i dimnu svetlost ostavlja za sobom.

Duša moja privikla je izlaziti iz tela posvednevno i posvenoćno, i opružati se do granica vaseljene. Tako porasla ona oseća, kako sunca i meseci plivaju po njoj kao labudi po jezeru mome. Ona zrači kroz sunca i podržava život na zemljama. Ona drži planine i mora; ona upravlja gromovima i vetrovima. Ona ispunjava svukoliko Juče, Danas i Sutra. I vraća se na konak ujedno teskobno i trošno obitalište na jednoj od zemalja. Vraća se u telo, koje ona još minut - dva naziva svojim, i koje se kao njena senka leluja među humkama grobova, među pešterama zverova, među jaucima prevarenih nada.

Ne žalim se na smrt, Živi Bože, ona mi ne čini ništa na žao. To je strašilo, koje je čovek samome sebi stvorio. Jače od svega na zemlji smrt me gura u susret Tebi.

Jedan orah imadoh pred kućom, i smrt mi ga uze. Bi mi žao na smrt i kleh je govoreći: zašto ne uze mene, nenasita zveri, no njega bezgrešnoga?

No sada i sebe smatram umrlim, i blizu oraha moga.

Besmrtni Bože moj, pogledaj milostivo na jednu dogorevajuću sveću. I očisti plamen njen. Jer samo čist plamen diže se k licu Tvome, i ulazi u oko Tvoje, kojim gledaš sav svet.