Pravoslavlje

ПОМАЖЕ БОГ

Слабост и снага човјека

Апостол Јаков се овако обратио ка људима који су превише самувјерени у својим људским плановима: "Послушајте сада, ви који говорите: данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана и трговаћемо и зарадити; ви, који не знате шта ће се сутра десити: јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне. Умјесто да кажете: Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то; ви се по надмености својој узностие: свака таква таштина је зло" (Јак. 4).

Рекло би се, то је савршено неоспорна истина, коју је доказао и у свом искуству провјерио сваки човјек, и то сваког дана - да је живот "пара, која се појави на мало вријеме". И, може ли се одвећ прорачунато градити живот на тој "пари"? Пара се не држи дуго, као, уосталом, ни земаљски живот. Ипак, прорачуни човјекови се најчешће изводе баш на такав начин. У тврдом убјеђењу да стоји на стабилним и чврстим ногама, човјек гради свој живот, бори се, планира - не видећи како лако он може бити уздрман у овом свијету, не видећи своју зависност од непредвиђених околности, а иза њих - увијек и у свему - од Бога. Бог је господар видљивог и невидљивог битисања, садашњости и будућности (која је за нас већ невидљиви свијет). Ми, људи, тако често бивамо "ташти" у својим плановима и намјерама! И умјесто да говоримо, како нам савјетује апостол, "ако буде угодно Господу, и живи будемо, учинићемо то и то", ми одмах, неопозиво и самоувјерено говоримо да ћемо ми то и то - обавезно учинити, да ћемо друго изградити и извршити, да ћемо оно неизоставно побиједити и одољети... "Свака таква таштина јесте зло"; јер њоме ми Господа Бога одстрањујемо из свијета, а пошто је Господ Бог истинити Господар свега, ми сами себе лишавамо Његове помоћи и благослаова. Да, превише често људи изражавају ту ни на чему основану мисао, да њихов живот, успјех и срећа зависе само од њих самих; многи се у свијету, чак, и хвале тиме. Али такви погледи се сво вријеме руше пред очима читавог свијета: "неочекиване" болести наступају на људе; стихијне катастрофе, земљотреси, физички и психички (ратови), од којих сви страдају; брзо рушење наизглед чврстих и стабилних породица и цијелих друштава, гордих владајућих партија и свемоћних супер-држава; "пријевремене" (како се људи изражавају) смрти газе по човјечанству, без обзира на старост људи, и лије се тај поток људи преко краја овог свијета - у вјечност. Покољења за покољењем ишчезавају и историја прошлих вијекова остаје као сан - некада, пак, као кошмар човјечанства; стари и млади људи одлазе у неизвјесну даљину, одлазе неочекивано за своје окружење, усред својих планова и започетих дјела... Логика људских рачуна се руши сво вријеме. И нема једначине, и нема прорачуна помоћу којих би било могуће прорачунати будући час и дан ни за једног човјека. Живот свих се чува само у Промислу Творчевом, и крај сваког од нас је само Њим одређен.

Али човјек и даље лакомислено понавља своју стару заблуду, на коју је био упозорен још прије готово 20 вијекова: "данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана"... и т.д. Надменост овоземаљске логике! Непромјенљивост физичких феномена смјене дана и ноћи, плиме и осеке, врелине ватре и хладноће леда увлаче површну мисао човјека на закључак да и његово "сутра" и "прекосутра" са несумњивошћу и логичношћу физичких закона проистичу из његовог "данас"... Ту неосновану мисао и лажну вјеру у постојаност и стабилност земаљских вриједности и феномена треба замијенити истинитом вјером у то да људи, увијек и у свему, зависе прије свега од рјешења свете и велике воље Господње. "Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то", - то је непогрјешива формула која се тиче наше будућности, не само личне, него и цијелог човјечанства. Ако из своје свијести потиснемо - барем у малој мјери - тај неприродни однос према животу који проистиче из наше уображености и самоувјерености, одмах ћемо увидјети сву немогућност и неразумност грађења будућности на пијеску или, боље рећи, на пари, што и јесте наша људска воља и наш физички живот, - "јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне"...

Али, шта задивљује: при свој својој слабости и смртности, човјек је, истовремено и задивљујућа снага и сила. Не физичка, не материјална, него духовна; огомна, духовно-стваралачка или духовно-рушилачка снага. Човјек покорава планине и океане, господари у њедрима земље, утврђује своју власт у ваздуху, брзо и много гради и још брже и више руши. Иако је физички слабији, недуговјечнији и несавршенији - у многим аспектима - од животиња, па чак и од биљака, он над њима господари... Одакле у човјеку таква власт над свијетом, усред његове ништавности? Одакле код њега таква снага, таква сила над стихијама, усред његовог, на-паучину-налик крхког живота? Одговор је само један: од духа, од очима невидљиве његове духовне суштине, драгоцјеног печата Вишег Разума у њему. Ту суштину и печат силе која не потиче одавде покушавају негирати или њено постојање извести из материје; ипак, сама та енергија и сила тог негирања код материјалиста не потиче од њихове материје, него од њиховог духа - макар он био слијеп и болестан, али - духа, који у себи носи отисак вишег свијета.

ПОМАЖЕ БОГ

Проблем личности

Постоји израз: "повикати туђим гласом". Тај крик је испадање човјека у под-човјечију безлику стихију. Без обзира на сав технички прогрес нашег времена (а дјелимично и захваљујући њему), није мало људи који у наше вријеме урлају "туђим гласом" - од страха, од патње, од неспоразума, или од незадовољства жестокошћу других. Али, можда је још карактеристичнија особина нашег времена чињеница да многи људи у данашњем свијету говори туђим гласом. Личност човјека се стандардизује, уоппштава, брише.

Задивљује то, што сваки од три милијарде људи на земљи посједује јединствени, непоновљив и незабораван глас. Бесмртна личност је запечаћена у сваком човјеку, и одражава се у непоновљивим цртама и изразима његовог лица, у његовом погледу, гласу, па чак и у посебним линијама коже на његовим прстима... Птице ми препознајемо по њиховим заједничким гласовима, а човјека - по личном, непоновљивом, јединственом, назаборавном гласу и потпису. Није ли то свијетли доказ бесмртности човјечије личности? Наравно да јесте.

Када се људи духовно удаљују од свог Творца (тим прије - када се боре против Њега), они тим одлазе и од самих себе. А враћајући се Богу, вјерујући у Бога, човјек се враћа самом себи, својој души. О томе и говори прича Јеванђеља о блудном сину, који је отишао од оца, и који се послије вратио њему. Такав је закон духа: заборављајући Бога, човјек заборавља своје сопствено лице, деперсонализује се. Губећи истину, човјек са њом губи и живот. И све тешкоће и све несреће и неуспјеси човјечији (нарочито у брачном и породичном животу) повезане су са тим.

К.И.Чуковски је тачно писао о стилу који деперсонализује човјека, и назвао је тај стил - стил "канцеларит". "Канцеларит" није само област канцеларије, него и друштвеног живота. Он је једно од испољавања туђег гласа у човјеку.

Овом стилу свесрдно потпомаже техничка цивилизација, ако она није побијеђена свијетлим духом човјековим, ако није уравнотежена културом. Човјек гордо и ташто покорава земљу и планете, али - тако ријетко и тако недовољно он царује над својом душом, над својом рјечју, над искреношћу своје ријечи и срца... Зато у свијету тако много људи урла или говори "туђим гласом". Не само појединачне личности, него и цијели колективи говоре стандардно, мумљају шаблонском мишљу, до у копејку прецизно, до у рубљу лажно...

Онај који оде од Бога, одлази и од самог себе. У човјечанству се развија мимикрија мисли и воље, словесна[1] и емоционална ономатопеја. Личности су позване да буду непоновљиве, да допуњују једна другу, да служе једна другој својим посебним даровима и талентима. А данас у свијету ријечи нема ничега, или готово ничега, осим ономатопеје. "Туђим", некаквим "не својим" гласовима људи ступају у свађу, па чак и у дијалог, и растварају један другог у апстрактностима, прекривајући један другог мртвим лозинкама, стандардним квалификацијама. Ту је главна драма човјечанства. Само лични глас човјека одражава истину, заложену у највећу дубину створеног, у саму суштину човјека.

У марксизму има једна веома агилна мисао - да не треба толико мислити и памеовати о свијету, колико треба - мијењати свијет. Двије хиљаде године прије Маркса, та мисао је била изречена у Светом Писму, у огромно дубљој форми: "Вјера без дјела је мртва", вјера човјека "оправдава се од дјела". А још много раније и ових апостолских ријечи, човјеку је било откривено да га је Бог позвао да обрађује земљу својим стваралачким радом и да је мијења, трудећи се на њој "у зноју лица свог". Али ако човјек буде покушавао да "промијени свијет" без осазнавања основног смисла живота овог свијета и свог живота у њему, руководећи се само некаквом мишљу о титанској измјени земље - из свега тога неће ништа изаћи, осим патњи и хаоса. У 70-им годинама XX вијека ми већ врло добро знамо за то. Зато и славна Марксова мисао да не треба философирати о свијету, него га мијењати, не значи сама по себи ама баш ништа. Циљ, средство и квалитет тих "промјена" свијета морају доказати своју благодатност. Народна мудрост опамећује површне активисте: "седам пута мјери, једном сијеци". У црквена звона се удара тек након што се погледа у црквени календар. Чак и најенергичније "мијењање" било чега, без свијетлог разума и духа, бесмислено је и бесчовјечно. И Исак Сирин је рекао да је чак и љубав - највише добро свијета - несавршена без мудрости. И идеја "промјене свијета" без дубоког поимања свијета и човјека, јесте сила која развија зло.

Онај који осмишља историју, са њеном тамом и њеним свјетлом, постижући бесмртну дубину и високи циљ човјечијег живота, не може а да не закључи да човјек, прије свега, мора да постане прави човјек, да би у бољу страну почео да мијења свијет. А када морално слијепи људи почну да "мијењају свијет", они га мијењају на гору страну. Они хоће да "промјене свијет", не познавајући тај свијет, не вјерујући у моралну суштину - нити свијета, нити човјека. Како побољшати свијет, не побољшавајући човјечије срце? Океан крви је проливен, и продужава да се лије, ради апстрактних пројеката будућности. Зато Свето Писмо, откривајући Лицо Божије, не позива просто на дјелатност ради дјелатности, или на промјену ради промјене, него на слушање Истине и на послушање Њој, у сили Духа, и на испуњење воље Онога Који је све створио и свему дао пут. Он је човјеку дао пут истинског мијењања свијета, пут очишћења, праштања, узвишења, освештања и преображења. И само сусревши Оца својега, чувши Његов глас, ми почињемо да схватамо себе и свијет. И тада видимо - шта у себи треба поправити, и шта у свијету треба измијенити.

ПОМАЖЕ БОГ 

Признак љубави

Један од признака љубави је "не раздраживати се". Ко може заозбиље да замисли мајку коју раздражује властито одојче? Мајци се даје осјећање нарочите љубави када је њено дијете беспомоћно. Али, колико је мајки, које се и послије, када дјеца одрасту, "не раздражују" на њих. У доброти која покрива човјечију слабост најизражајније се испољава образ Божији у човјеку. Наравно, и гнијев - против зла, а не против човјека - може бити свет; али то је већ нешто сасвим другачије од егоистичке раздражености људи једних на друге, раздражености која тако отежава живот - како оних због којих се раздражују, тако и оних који се раздражују. Свето Писмо даје савјет: "када сте у гнијеву, не чините гријеха". Другим ријечима: људи, разгњевљујте се само на зло, а не на човјека који од тог зла страда. "Љубећи Бога, мрзите зло"! (Пс. 96:4).

Гнијев на зло (поготово - на своје зло!) може излијечити од зла, ако тај гнијев исходи из љубави. Али сва је несрећа у томе што тамна разгњевљеност, раздраженост, као паучина виси у свијету над свим народима, породицама и срцима. И та раздраженост човјечија, јако често изазивана зистницама, трује живот.

Исправно је рекао један човјек: "Мрзовоља и гунђање, вјечне жалбе на судбину и познанике, то је, извините ме, још горе, зато што ти пороци не престају и не праве паузу у души... Боље је када човјек повремено плане: експлодира, изгалами се и - смири се. А како су тешки гунђави и увредљиви људи; они су велика злопамтила. Увредљивог човјека све раздражује. Ако он и добије оно што жели, он (пошто га у дубини душе гризе савјест) тражи нови повод да се жали. Најтужније од свега је то - да од наше раздражљивости и пргавости највише страдају они који су нам најближи, који нас више од свих воле и који више од свих за нас чине добра. Какве направедне, злонамјерне примједбе наши ближњи морају некада да трпе од нас! А ми то себи дозвољавамо, зато што знамо "ама, неће се они наљутити...", а ако се и наљуте - опростиће, неће прекинути односе са нама, па - они су ти који нас воле...

У основи пргавости и раздраживост леже злоба, мржња, гордост, немилосрдност и неправедност. Мочвара се лако превраћа у побјешњели океан. Од једне шибице може да плане цијели град. Од једне, рекло би се, мајушне страсти, запали се читава душа и онда изгара у мукама. Каква је самоконтрола потребна људима, каква трезвеност и опрез. Ни један порок - ни страст према новцу, ни страст према задовољствима, па чак ни вино - погибија многих - тако не убија добри дух породице, као раздражљив и неуздржан човјек. Он нарушава посао, трује живот дјеце и породице. У друштву се ми још и устежемо (због самољубља) да испољимо своју душевну нискост, јер у друштву тражимо доброг о себи мишљења. Али у кући, код "својих", ми се распојасавамо, дајемо слободу свом унутрашњем злу... "Човјек пргави рађа свађу, а јари много гријеши", говори Соломон у Причама (29:22).

Човјек зна да буде тако низак и ситнодушан, да се љути и на Самог Господа Бога, Величанственог својег Творца! Човјек ропће на живот који му је Он дао... Зар никад нисмо роптали на временске прилике - зато што вријеме није било онако како смо ми хтјели? Зар се никада нисмо жалили на свој положај у животу, на своје животне околности? Зар никада нисте гунђали на тежину пута по којем вас је промислитељно водила, и води вас, Рука Господња?

У човјековој души има једно велико средство за преодољење самољубља, пргавости и раздражљивости. То је - благоговејна вјера у близину Божију. "Господ је близу". Над човјеком је прострта Љубав. Само је треба видјети унутрашњим својим очима. То и јесте вјера. Нама нису увијек јасни исцјелитељни путеви Љубави. Али, повјеровавши у ту љубав над нама и над свијетом, човјек живот види духовним очима, у свјетлости свог вишег предназначења. То што се раније чинило несхватљиво, стоји пред човјековом свијетлом вјером као нешто неопходно и важно. Тако гледа мудрост душе и тако се открива се вјечност.

Слобода наша није само слободно исказивање онога о чему размишљамо; и није само могућност да чинимо оно што хоћемо. Најдубља слобода наша јесте слобода од зла, којим мучимо себе и друге. Ка таквом стању слободе духа у добру нас и води пут вјере. Вјера је улазак у вишу реалност.

ПОМАЖЕ БОГ

BROJANICE

Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih načina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simvolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi slovesne ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti. Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po jednom starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete.

KAKO SE MOLIMO POMOĆU BROJANICA

Pored molitva koje se nalaze u molitveniku i redovno se čitaju u određeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se više puta učestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogućavaju i pomažu da se lakše saberemo umom na same reči molitve kako nam um ne bi lutao.

Kako, dakle, da započnemo molitvu? Sabravši misli, uzmemo levom rukom kuglicu brojanice (ili krstić), držeći je lagano između palca i kažiprsta. Osenimo se znakom časnog krsta desnom rukom i tiho počnemo odbrojavajući svaku pojedinu molitvu jednim čvorićem.

Najčešća molitva kojom se molimo na brojanice je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi:

GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOŽJI, POMILUJ ME GREŠNOGA!

ili u kraćem obliku:

GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME!

ISUSOVA MOLITVA je najvažnija molitva svakog pravoslavnog hrišćanina. Ona po crkvenim pravilima može da zameni sve druge. Budući osvećena samim imenom Hrista Boga, ona u naše srce nizvodi božansku blagodat i unosi neiskazani duševni mir kada se učestalo ponavlja. Mnogi pravoslavni hrišćani toliko su se navikli na ovu molitvu da neprestano imaju u svom srcu i na usnama ime Isusa Hrista, pa čak i za vreme sna, jer kada se čovek navikne na nju čestim izgovaranjem ona postaje mehanizam koji se odvija kao npr. proces disanja. Najveća sila ove molitve leži u samome imenu ISUSA HRISTA, koje izgoni iz našeg srca svaku smetnju i nemir i unosi božanski mir.

Pored ISUSOVE MOLITVE uobičajeno je da se hrišćani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeći način:

PRESVETA BOGORODICE, SPASI ME GREŠNOGA!

SVETI (ime svetitelja) MOLI BOGA ZA MENE GREŠNOGA!

Pomoću brojanice možemo da se molimo za svoje bližnje, svoj narod i to tako što na prvom čvoriću brojanice izgovorimo sledeće reči:

GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ SLUGU (sluge, sluškinju, narod) SVOGA _________ (ime ili više imena sa spiska), a na ostalim čvorićima ne ponavljamo ime onoga za koga se molimo ako ih ima više, veće govorimo:

GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ POMENUTE SLUGE SVOJE!

Takođe, možemo da se molimo i za upokojene srodnike:

GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUŠE USNULIH SLUGU SVOJIH ...(imena), a dalje GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUŠE POMENUTIH SLUGU SVOJIH!

Kada smo sami dobro je da izaberemo neko tiho mesto i da reči molitve govorimo šapatom. Pravoslavni hrišćani najčešće se mole stojeći pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeći ili ležeći kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekstimo. Na taj način se naša pažnja lakše veže za reči molitve. Međutim, molitva na brojanice može da se praktikuje na svakom mestu i u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, čekaonici, prilikom šetnje ili čak razgovora u kome ne učestvujemo. Mnogi hrišćani pred spavanje osene krstom svoju postelju i legnu u krevet zajedno sa brojanicom tiho se moleći dok ne zaspe. Ujutro, kada se probude, odmah se late brojanice i tako započnu dan molitvom.

Veoma je korisno odvojiti uveče pred spavanje i ujutro po buđenju određeno vreme koje ćemo posvetiti molitvi na brojanice. Apostol Pavle nas uči da se molimo neprestano. Svakako, kada smo u društvu ne možemo se moliti na isti način kao kada smo sami. U tom slučaju ne treba privlačiti pažnju nakakvim čudnovatim ponašanjem, već naprosto ćuteći u sebi izgovarati molitvu prateći je neprimetno okretanjem, brojanice. Molitva se u sebi može sasvim lako vršiti pokretanjem jezika pri zatvorenim ustima i mislenim praćenjem reči molitve. Ukratko rečeno, možemo se moliti uvek i svugde, a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlačenje pažnje drugih ljudi oko nas strano je duhu istinske molitve koju moramo da vršimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u tajnoj odaji srca svoga.

Prilikom molitve na brojanice Sveti Oci apsolutno zabranjuju bilo kakvo maštanje i zamišljanje slika. Naša pažnja mora isključivo biti sabrana na reči molitve. To se postiže upornim trudom i vežbanjem pažnje, ali i polaganim proiznošenjem molitve bez žurbe da što pre postignemo određeni broj. Bog čuje i uslišava samo onu molitvu koja se sabrano vrši. Ipak, pažnju je teško odmah postići i zato se savetuje da se molitva i u trenucima rasejanosti izgovara, jer učestalim ponavljanjem naš um se postepeno navikava na molitvu i tako stiče pažnju u molitvi. Zapravo, najbolji način da se naučimo molitvi jeste da odlučimo da je ponavljamo bez obzira da li uspevali da se saberemo ili ne. Kao što kap po kap vode može da izdubi i najtvrđi kamen tako i učestalost molitve bez obzira koliko nam ona još bila rasejana, može da dovede do čiste i sabrane molitve. Brojanica se može u trenucima kada je ne koristimo držati u džepu, ili ako je mala oko ruke. Ipak, nije lepo privlačiti pažnju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u dokolici. One služe isključivo za molitvu, a ne za igru ili za ukras. Prema brojanicama smo dužni da imamo dolično poštovanje. Monasi i monahinje koji pletu brojanice i sami se mole za vreme svog rada i zato su brojanice plod molitve i njom su osvećene.

Zato, braćo i sestre, prionimo na molitvu Gospodu Isusu Hristu i njegovim svetima za sebe i za svoje bližnje, kako bismo za vreme ovoga kratkoga zemaljskoga života zadobili božansku blagodat SVETOGA DUHA, i udostojili se večne nagrade na nebesima. Gospod je uvek sa nama, na svakom mestu, jer On nas uči da je Carstvo nebesko u nama, u našim srcima. Dakle, potrebno je samo da mi uvek budemo sa Njim kroz MOLITVU i druge svete vrline. Nemoguće je steći nijednu hrišćansku vrlinu bez blagodati Božje, a nju dobijamo prvenstveno molitvom. Zato je MOLITVA - CARICA VRLINA koje nas uzvodi ka samome Bogu i sjedinjuje sa njim