ПОМАЖЕ БОГ
(Kako Pravoslavna Crkva gleda na tzv. ulaženje u svet duhovnih bića) Da bismo shvatili u koju i kakvu oblast ulazi duša posle smrti, mi na nju treba da pogledamo u punom kontekstu čovekove prirode. Treba da shvatimo prirodu čovekovu pre praroditeljskog grehopada i promene koje su usledile posle pada, kao i sposobnost čovekovu da stupa u kontakt sa duhovnim bićima. Može biti da je najjasnije pravoslavno razmatranje ovih pitanja moguće naći u knjizi episkopa Ignjatija Brjančaninova (3. tom njegovih dela). Jednu od glava ove knjige episkop Ignjatije posvetio je razmatranju "čulnog opažanja duhova", to jest angelskih i bestelesnih (demonskih) javljanja ljudima. U nastavku mi ćemo navesti tu glavu koja izlaže pravoslavno svetootačko učenje, trezveno i tačno preneseno nam od strane jednog od najvećih pravoslavnih Otaca našega vremena. PRVOBITNA PRIRODA ČOVEKOVA
Pre pada, čovekovo telo bilo je besmrtno, bolesti i sadašnja njegova neosetljivost i otežalost bile su mu strane, kao što su mu strani bili i grešna osećanja i telesni osećaji koji su mu sada svojstveni (Makarije Veliki, Slovo 4). Čula su njegova bila neuporedivo istančanija, delovanje njihovo bilo je neuporedivo dublje i potpuno slobodno. Obučen u takvo telo, sa takvim organima čuvstvovanja, čovek je bio sposoban za čulno viđenje duhovnih bića kategoriji kojih je dušom i pripadao, bio je sposoban za opštenje sa njima, kao i sa Bogom koje je svojstveno svetim duhovnim bićima. Budući sveto, telo čoveku nije predstavljalo prepreku za to, nije ga odvajalo od sveta duhova. Obučen u telo, čovek je bio sposoban da živi u raju, u kome su sada kadri da prebivaju samo Sveti i to (pre Strašnog Suda i sveopšteg vaskrsenja) samo dušom, s tim sto će tamo ući o vaskrsenju i njihova tela. Tada će ta tela u grobovima svojim ostaviti neosetljivost koja im je posle pada postala svojstvena - ona će postati duhovna... i projaviće u sebi svojstva koja su im bila dana prilikom stvaranja (ipak, u pojedinostima - po Simeonu Novom Bogoslovu, Slovo 45, 5 - postoji razlika između tela čovekovog u raju i tela njegovog na nebu posle vaskrsenja - prim. aut.) Onda će ljudi ponovo stupiti u svet duhovnih bica i neposredno opstenje sa njima. Primer za telo koje bi ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda nasega Isusa Hrista nakon Vaskrsenja.
PAD ČOVEKOV
Pad je izmenio i dušu i telo čovekovo. On je za njih bio, u pravom smislu reči, i smrt. Smrt koju vidimo i tako nazivamo u šustini je samo rastavljanje duše sa telom, koji su se, pošto je od njih odstupio večni Život Bog, prethodno našli umrtvljeni. Mi se rađamo već ubijeni večnom smrću! A ne osećamo da smo ubijeni, kao što ni jedan mrtvac ne oseća svoje mrtvilo! Bolesti našega tela, njegovo podleganje neprijateljskom delovanju različitih stvari iz materijalnog (veštastvenog) sveta, njegova neosetljivost - posledica su pada. Usled toga pada naše telo je stupilo u red životinja, ono postoji životom svoje pale prirode. I - za dušu predstavlja tamnicu i grob. Veoma su jake reči koje upotrebljavamo! Ali, i one još uvek nedovoljno snažno iskazuju nispalost našega tela sa visine duhovne u stanje plotsko. Neophodno je zato očistiti sebe brižljivim pokajanjem, neophodno je osetiti bar u nekom stepenu slobodu i uzvišenost stanja duhovnoga, da bismo stekli predstavu o kukavnom stanju našega tela, o njegovom stanju mrtvila, prouzrokovanom otuđenjem od Boga. U ovom stanju mrtvila, usled krajnje neosetljivosti i grubosti, njegova čula nisu sposobna za opštenje sa duhovnim bićima, ne vide ih, ne čuju, ne opažaju. Tako zatupljena sekira vise nije sposobna za namensku upotrebu. Sveta duhovna bića uklonila se se od opštenja sa ljudima kao sa stvorenjima koja vise nisu dostojna toga. Pali duhovi, povukavši nas u sopstveni pad, pomešali su se sa nama i - da bi nas lakše držali u ropstvu - nastoje da i sebe i svoje lance učine za nas nevidljivim. Ako nam se oni i otkrivaju, to čine samo radi toga da bi učvrstili svoju vlast nad nama. Svi mi, koji robujemo grehu, treba da znamo da nama opštenje sa Angelima nije i ne može tako lako biti svojstveno usled naseg otuđenja od njih padom, a da nam jeste svojstveno, zbog istog uzroka, opštenje sa izopštenim (iz zajednice svetih duhovnih bića) duhovima, u kategoriju kojih mi sada spadamo dušom - oni koji se čulno javljaju ljudima koji žive u grehovnosti i padu jesu demoni, a nipošto sveti Angeli. "Oskrvnjena (okaljana grehom) duša", rekao je sveti Isak Sirijski, "ne ulazi u carstvo čistote i ne pridružuje se duhovima Svetih" (Slovo 74). Sveti Angeli javljaju se samo ljudima koji su sa Bogom i njima obnovili opštenje svojim svetim životom (ipak, u retkim slučajevima, u službi osobitog cilja, Bog šalje svete Angele da se jave grešnicima, pa čak i životinjama, kako će niže primetiti sam episkop Ignjatije - prim. aut.). Premda demoni, javljajući se ljudima, ponajviše uzimaju izgled svetih Angela da bi ih lakše obmanjivali, premda ponekad nastoje da ljude uvere kako oni i nisu besi nego duše ljudske i premda, pokatkad, predskazuju i buducnost i otkrivaju (različite) tajne - nikako im se ne sme verovati. "Satana se pretvara u Angela svetla i sluge se njegove pretvaraju da su sluge pravde", rekao je sveti apostol Pavle (2. Kor. 11, 14-15). Opšte pravilo za sve ljude u tome je da nikako ne poklanjaju veru palim duhovima kada im se oni jave na čulan način, da ne ulaze u razgovor sa njima i da uopšte na njih ne obraćaju nikakvu pažnju te da njihovo javljanje smatraju za najveće i najopasnije iskušenje. U vreme toga iskušenja misao i srce treba upraviti ka Bogu, sa molitvom da nas pomiluje i iskušenja oslobodi. Želja, pak, da se duhovi vide i radoznalost da se o njima sazna i da se upoznaju znak je krajnje nerasudnosti i potpunog nepoznavanja duhovnih i delatnih predanja Pravoslavne Crkve. Poznanje duhova postiže se potpuno drugačije no što pretpostavlja neopitni i nesmotreni istraživač. Neposredno opštenje sa duhovima za neiskusnoga je najveća nesreća ili predstavlja izvor najvećih nesreća. Bogonadahnuti pisac knjige Postanja kaze da je nakon pada prvih ljudskih "bogova" (Adama i Eve), Bog - izrekavsi nad njima sud - jos dok nisu bili izgnani iz raja, "napravio im rize (haljine) kožne i u njih ih odenuo" (3,20). Rize kožne, po objašnjenju svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin), označavaju našu grubu plot, koja se izmenila prilikom pada, izgubivši svoju tananost i duhovnost i stekla svoju sadašnju neosetljivost (za svet duhovni). Mada je prvobitni uzrok ove promene bio pad, ovo preinačenje se izvrsilo pod uplivom Svemogućeg Tvorca, po Njegovoj neiskazanoj milosti prema nama, prema našem najvećem blagu. Među ostalim za nas korisnim posledicama koje proizlaze iz stanja u kome se sada nalazi naše telo, dužni smo da ukažemo da smo mi ljudi, zahvaljujući tome što je na naše telo pala "Božja kazna" neosetljivosti, postali nesposobni da čulno vidimo duhove pod čiju smo vlast nispali... Premudrost i dobrota Božja postavila je tako pregradu između ljudi nizvrgnutih u oblast zemnu i zlih duhova, kao što zemaljske vlasti tamničkim zidom odeljuju zločince od ljudskoga društva da oni, sledeći svoju samovolju, ne bi škodili društvu i razvraćali druge ljude (sv. Jovan Kasijan). Pali dusi deluju na ljude nevidljivo nanoseći na njih grehovne pomisli i osećanja, a tek sasvim malobrojnima je, sa Bog jedini zna kojih razloga, dato da duhove čulno vide. Obučena u telo, njime zakrivena i odvojena od sveta duhova, duša sebe postepeno obrazuje izučavanjem zakona Božjeg ili, što je isto, upoznavanjem hrišćanstva, i stiče sposobnost da razlikuje dobro od zla. Kada se u tome usavrši, daruje joj se time duhovno vidjenje, tj. osećanje duhova, a ako se to pokaze saobrazno ciljevima Boga koji je rukovodi, može joj se darovati čak i viđenje čulno, budući da su obmana i sablazan zloduhovska za nju već mnogo manje opasne, a opitnost i znanje korisni. Pri rastavljanju duše od tela vidljivom smrću mi ponovo stupamo u red i društvo duhovnih bića. Iz toga se vidi da je radi srećnog stupanja u taj svet neophodno blagovremeno obrazovanje sebe Božjim zakonima, i da nam je upravo za to obrazovanje sebe iznutra i ostavljeno vreme, koje svakome čoveku opredeljuje Bog za stranstvovanje na zemlji. To stranstvovanje naziva se zemaljskim životom. OTVARANJE ČULA
Ljudi postaju sposobni da vide duhove prilikom nekakve promene do koje dolazi u čulima na neprimetan i za čoveka neobjasnjiv način. On tada kod sebe primećuje da je počeo da vidi ono što dotad nije video i što ne vide drugi, da čuje ono što do sada nije čuo. Za one koji iskuse tu promenu u čulima ona je sasvim prosta i prirodna takoreći, mada i pred sobom i pred drugima neobjašnjiva, dok je za one koji je nisu iskusili - čudnovata i nepojmiva. Svima je poznato tako da su ljudi kadri da padnu u san, ali kakva je san pojava, na koji to način, za nas neprimetan, prelazimo iz stanja budnosti u samozaborav usnulosti - to za nas ostaje tajnom. Promena izvršena u čulima, usled koje čovek ulazi u čulno opštenje sa bićima nevidljivoga sveta, naziva se u Svetome Pismu "otvaranjem čula". Bog - kaže Pismo - "otvori oči Valaamu i on ugleda Angela Božjeg pred sobom na putu i mač isukani u ruci njegovoj" (Brojevi 22, 31). Okružen neprijateljima prorok Jelisej se, da bi umirio svoga uplašenog slugu, pomolio i rekao: "Gospode, otvori sada oči mladićeve da vidi. I otvori Gospod oči njegove i on vide: a to gora puna konja i kola ognjenijeh oko Jeliseja" (2. Knj. o Car. 6, 17). Iz navedenih mesta Svetoga Pisma jasno proizlazi da telesna čula služe kao dveri i vrata koja vode u unutarnju klet, u kojoj prebiva duša, i da se ta vrata otvaraju i zatvaraju na znak Samoga Boga. Premudro je i izraz milosti prema nama što ta vrata u palim ljudima stoje stalno zatvorena, da naši zakleti neprijatelji, pali dusi, ne bi nagrnuli k nama i pogubili nas. Ova "mera" je utoliko neophodnija što se mi, nakon pada, nalazimo u oblasti palih duhova, okruženi njima i njima podložni. Nemajući mogućnosti da u nas silom prodru, oni nam spolja obznanjuju svoje prisustvo, donoseći nam različite grehovne pomisli i maštanja, ili lakoverne duše čak uvlače u opštenje sa sobom. Čoveku nije dozvoljeno da odbaci nadzor Božji i da sopstvenim sredstvima, po dopuštenju ali ne i po volji Bozjoj, otvara svoja čula i ulazi u nesumnjivo opštenje sa duhovima. Ali, i to se dogadja. Očito je da i nekim svojim snagama čovek može da uđe u to opštenje, ali samo sa palim dusima. Svetim Angelima nije svojstveno da "učestvuju" u takvim ljudskim poduhvatima, koji nisu u saglasnosti sa voljom Božjom i koji su ustvari neblagougodni Bogu. Šta to zavlači ljude u otvoreno opštenje sa duhovima? Lakomislene koji na delu ne poznaju Hriscanstvo zavlače ljubopitljivost, neznanje, neverje, a oni ne shvataju da, stupivši u takvo opštenje, sebi mogu da nanesu najveću pozledu i štetu. Misao da je čulno viđenje duhova nešto osobito značajno, pogrešna je. Viđenje čulno bez viđenja duhovnoga ne omogućava potrebno poimanje (palih) duhova, štaviše vrlo lako moze čoveku ponuditi sasvim pogrešna shvatanja o njima, kao sto ih ponajčesće i daju ljudima neiskusnim i zaraženim sujetom i gordošću. Duhovno viđenje duhovnih bića dostižu samo istinski hrišćani, a za čulno viđenje duhova najsposobniji su ljudi najporočnijeg života! Sasvim retki su ljudi sposobni za njega po nekom prirodnom daru (tj. medijumskom talentu, koji može biti nasledan - prim. aut.), kao što su sasvim retki i oni kojima se duhovi javljaju povodom neke osobene okolnosti u njihovom životu. U poslednjim dvama slučajevima čovek ne podleže pokudi, ali treba svesrdno da se potrudi da iz tog stanja, kao veoma opasnog, iziđe. U naše vreme mnogi sebi dozvoljavaju da ulaze u opštenje sa palim dusima posredstvom magnetizma, spiritizma..., pri čemu im se pali duhovi obično javljaju u vidu svetih Angela, sablaznjavaju ih i obmanjuju različitim zanimljivim pričama, mešajući istinu sa lažju - i postaju svagda uzrok njihovog krajnjeg duševnog, pa i umnog rastrojstva. Da oni koji čulno vide pale duhove, pa čak i svete Angele, ne bi o sebi visoko nešto umislili, treba da znaju: to viđenje samo po sebi nipošto nije svedočanstvo o nekoj dostojnosti vidilaca: za njega su sposobni ne samo poročni ljudi, nego i najbeslovesnije životinje (Brojevi 22, 23)!"
OPASNOST KONTAKTA SA DUHOVIMA
"Viđenje duhova čulnim očima nanosi uvek manju ili veću duhovnu štetu ljudima koji, uz to, nemaju i sposobnost njihovog duhovnog viđenja. Ovde na zemlji slike istine su pomešane sa slikama laži (sveti Isak Sirijski), budući da je ovo zemlja u kojoj je pomešano zlo sa dobrom i zemlja izgnanstva palih angela i palih ljudi". "Onaj koji čulno vidi duhove lako može biti obmanut na svoju štetu i propast. Ako im, prilikom toga viđenja ukaže poverenje ili prema njima pokaže lakovernost, on đe neizostavno biti obmanut, neizostavno zaveden, neizostavno zapečaćen za neiskusne neshvatljivim pečatom sablazni, pečatom strasne povrede duha svoga, pri čemu često gubi mogućnost da se ispravi i spase. Sa mnogima, veoma mnogima se to dogodilo. Desilo se to ne samo sa neznabošcima, čiji su zreci većinom bili u vezama opštenja sa demonima, desilo se to i sa mnogim hrišćanima koji nisu upoznali tajne Hrišćanstva i koji su zbog nekog razloga stupili u opštenje sa dusima. Dogodilo se to, najzad, i mnogim podvižnicima i monasima, koji su - ne stekavsi moć duhovnog viđenja duhova - videli ove čulno. Samo hrišćansko podvižnistvo omogućava pravilan i zakonit ulazak u svet duhovnih bića. Sva ostala sredstva su nezakonita i treba ih odbaciti kao nepotrebna i pogubna. Istinskog Hristovog podvižnika u viđenja uvodi Sam Bog. Kada Bog čoveka rukovodi, tada se niste prizraci istine u koje se zaodeva laž i podvižniku daruje, u prvom redu, duhovno viđenje duhovnih bića, koje tačno i podrobno razotkriva pred njim njihova svojstva. Tek posle toga, nekim podvižnicima se daruje da duhove vide čulno, čime se upotpunjuje njihovo znanje o ovima koje im je prethodno omogućeno viđenjem duhovnim (...). Sveti nastavnici hrišćanskog podvižnistva, po pravilu..., zapovedaju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju, ako im se ovi iznenada ukažu da ne ulaze u razgovor sa njima, i ne obraćaju na njih pažnju. Zapovedaju im još da se, prilikom takvih javljanja, ograđuju krsnim znakom, da zatvaraju oči i, sa odlučnom svešću o svojoj nedostojnosti i nesposobnosti da vide sveta duhovna bića, mole Boga da nas zaštiti od svih spletki i sablazni koje kao mreže prevejano razapinju ljudima duhovi zlobe, neizlečivo zaraženi mržnjom i zavisću prema njima. Prepodobni Grigorije Sinait veli: "Ako vidiš čulno ili u umu, izvan sebe ili u sebi nešto, bio to lik Hristov ili Angelov, ili nekoga Svetoga, ili ako ti se prividi ili umu uobraziljom prikaže neka svetlost, to nikako ne primaj! Jer, i samom umu po prirodi je svojstvena izvesna maštena sklonost i on lako sklapa slike kakve želi, što obično ne znaju oni koji na sebe strogo ne paze, te time sami sebi nanose duhovnu štetu". ZAKLJUCAK
...Jedini pravilan nacin da se uđe u svet duhovnih bića jeste hrišćansko podvižnistvo. Jedini pravilan nacin da se dospe do čulnog viđenja duhova hrišćansko je napredovanje u savršenstvo. U svoje vreme, koje određuje samo Bog, vreme samo Bogu i poznato, mi ćemo neizbežno stupiti u svet duhova. Za svakoga od nas to je vreme - blizu! Neka nam Svedobri Bog daruje da tako provedemo zemaljski život, da bismo još za njegova trajanja raskinuli opštenje sa palim dusima i stupili u opštenje sa svetim duhovnim bićima, da bismo na osnovu toga, onda kada svučemo ovo telo, bili pridruženi njima a ne dusima izopštenim (iz Zajednice svetih)". Ovaj nauk episkopa Ignjatija (Brjancaninova), sastavljen pre stotinu godina, mogao bi biti, mirne duše, od reči do reči isto napisan i danas - toliko se verno u njemu ogledaju duhovna iskušenja našeg vremena, u kome su se "dveri opažaja" (da se posluzimo izrazom koji je lansirao jedan od eksperimentatora u ovoj oblasti - Oldos Haksli) tako široko raskrilile kako se u doba episkopa Ignjatija nije moglo ni sanjati. Njegovim rečima jedva da je potreban komentar... Onaj koji je upoznat sa ovim pravoslavnim učenjem ne može da sa zaprepašćenjem i užasom ne gleda na lakoću sa kojom savremeni "hrišćani" poklanjaju veru viđenjima i javljanjima (sa onoga sveta), koja se danas sve više i više šire. Uzrok ove lakovernosti je jasan: rimokatolicizam i protestantizam, koji su već mnogo vekova otrgnuti od pravoslavnog učenja i prakse duhovnog (ispravnog) života, izgubili su svaku sposobnost za jasno razlikovanje duhova. Njima je postalo potpuno tuđe najsuštinskije svojstvo hrišćanina - nepoverenje i prema sopstvenim "dobrim" mislima i osećanjima! Usled toga, "duhovna" iskustva i javljanja duhova postali su danas, možda, rasprostranjenija nego u bilo koje drugo doba hrišćanske ere, a lakoverno čovečanstvo gotovo je da prihvati teoriju "novog veka" duhovnih čuda ili teoriju "novog izlivanja Svetoga Duha" da bi tu činjenicu objasnilo. Čovecanstvo je danas tako duhovno osiromašeno, smatrajuci sebe hrišćanskim čak i sada dok se priprema za vek "čuda" besovskih, da se u tome pokazuje znak poslednjih vremena (Otkrivenje 16, 14). Treba dodati da i sami pravoslavni hrišćani, koji teorijski vladaju istinitim hrišćanskim učenjem, retko toga postaju svesni i zato često umeju da podlegnu obmani, kao i nepravoslavni! Došlo je vreme da se oni kojima to učenje pripada po pravu stečenom rođenjem njemu i vrate! Oni koji danas opisuju svoja "posmrtna" iskustva pokazuju da takođe veruju sopstvenom opitu... U svekolikoj savremenoj literaturi posvećenoj tom pitanju uopšte je izuzetno malo slučajeva u kojima autori postavljaju pitanje nije li bar nešto od proživljenoga moglo da dođe - od đavola. Pravoslavni čitalac, naravno, to pitanje postavlja i trudi se da te slučajeve shvati u svetlosti duhovnog nauka pravoslavnih Otaca i Svetih...
Sa ruskog V. N.
