ПОМАЖЕ БОГ 

Признак љубави

Један од признака љубави је "не раздраживати се". Ко може заозбиље да замисли мајку коју раздражује властито одојче? Мајци се даје осјећање нарочите љубави када је њено дијете беспомоћно. Али, колико је мајки, које се и послије, када дјеца одрасту, "не раздражују" на њих. У доброти која покрива човјечију слабост најизражајније се испољава образ Божији у човјеку. Наравно, и гнијев - против зла, а не против човјека - може бити свет; али то је већ нешто сасвим другачије од егоистичке раздражености људи једних на друге, раздражености која тако отежава живот - како оних због којих се раздражују, тако и оних који се раздражују. Свето Писмо даје савјет: "када сте у гнијеву, не чините гријеха". Другим ријечима: људи, разгњевљујте се само на зло, а не на човјека који од тог зла страда. "Љубећи Бога, мрзите зло"! (Пс. 96:4).

Гнијев на зло (поготово - на своје зло!) може излијечити од зла, ако тај гнијев исходи из љубави. Али сва је несрећа у томе што тамна разгњевљеност, раздраженост, као паучина виси у свијету над свим народима, породицама и срцима. И та раздраженост човјечија, јако често изазивана зистницама, трује живот.

Исправно је рекао један човјек: "Мрзовоља и гунђање, вјечне жалбе на судбину и познанике, то је, извините ме, још горе, зато што ти пороци не престају и не праве паузу у души... Боље је када човјек повремено плане: експлодира, изгалами се и - смири се. А како су тешки гунђави и увредљиви људи; они су велика злопамтила. Увредљивог човјека све раздражује. Ако он и добије оно што жели, он (пошто га у дубини душе гризе савјест) тражи нови повод да се жали. Најтужније од свега је то - да од наше раздражљивости и пргавости највише страдају они који су нам најближи, који нас више од свих воле и који више од свих за нас чине добра. Какве направедне, злонамјерне примједбе наши ближњи морају некада да трпе од нас! А ми то себи дозвољавамо, зато што знамо "ама, неће се они наљутити...", а ако се и наљуте - опростиће, неће прекинути односе са нама, па - они су ти који нас воле...

У основи пргавости и раздраживост леже злоба, мржња, гордост, немилосрдност и неправедност. Мочвара се лако превраћа у побјешњели океан. Од једне шибице може да плане цијели град. Од једне, рекло би се, мајушне страсти, запали се читава душа и онда изгара у мукама. Каква је самоконтрола потребна људима, каква трезвеност и опрез. Ни један порок - ни страст према новцу, ни страст према задовољствима, па чак ни вино - погибија многих - тако не убија добри дух породице, као раздражљив и неуздржан човјек. Он нарушава посао, трује живот дјеце и породице. У друштву се ми још и устежемо (због самољубља) да испољимо своју душевну нискост, јер у друштву тражимо доброг о себи мишљења. Али у кући, код "својих", ми се распојасавамо, дајемо слободу свом унутрашњем злу... "Човјек пргави рађа свађу, а јари много гријеши", говори Соломон у Причама (29:22).

Човјек зна да буде тако низак и ситнодушан, да се љути и на Самог Господа Бога, Величанственог својег Творца! Човјек ропће на живот који му је Он дао... Зар никад нисмо роптали на временске прилике - зато што вријеме није било онако како смо ми хтјели? Зар се никада нисмо жалили на свој положај у животу, на своје животне околности? Зар никада нисте гунђали на тежину пута по којем вас је промислитељно водила, и води вас, Рука Господња?

У човјековој души има једно велико средство за преодољење самољубља, пргавости и раздражљивости. То је - благоговејна вјера у близину Божију. "Господ је близу". Над човјеком је прострта Љубав. Само је треба видјети унутрашњим својим очима. То и јесте вјера. Нама нису увијек јасни исцјелитељни путеви Љубави. Али, повјеровавши у ту љубав над нама и над свијетом, човјек живот види духовним очима, у свјетлости свог вишег предназначења. То што се раније чинило несхватљиво, стоји пред човјековом свијетлом вјером као нешто неопходно и важно. Тако гледа мудрост душе и тако се открива се вјечност.

Слобода наша није само слободно исказивање онога о чему размишљамо; и није само могућност да чинимо оно што хоћемо. Најдубља слобода наша јесте слобода од зла, којим мучимо себе и друге. Ка таквом стању слободе духа у добру нас и води пут вјере. Вјера је улазак у вишу реалност.