[ Генерална ] 04 Август, 2007 17:58

ПЕТ ИМПУЛСА

Има пет главних импулса, којим се руководе људи у својим делима:

- лична добит

- родбинска или крвна веза

- закони заједнице

- савест, и

- осећање присуства живога Бога.

Прва три импулса постоје и код животиња, претпоследњи код многих људи, а последњи код неких људи.

Да се изразимо војничким језиком:

Пети импулс је као прва борбена линија, коју кад човек изгуби одступа и пада у другу борбену линију (односно на четврти импулс), коју кад човек изгуби, одступа и пада у трећу борбену линију (односно на трећи импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у четврту борбену линију (односно на други импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у пету борбену линију (односно у први импулс).

Тако иде декаденца човека, декаденца и пропаст. Велимо и пропаст, јер човек може изгубити и последњу борбену линију (односно и први импулс) и онда му ништа не преостаје до тупог индиферентизма према свему, очајања и - самоубиства.

[ Генерална ] 04 Август, 2007 13:48

ХВАЛА БОГУ ПА ЧИТАШ.И ТО ЈЕ МНОГО.А ВИДИМ И ДА РАЗМИШЉАШ О ПРОЧИТАНОМ,ШТО ЈЕ ЈОШ БОЉЕ.ПОЗДРАВ.

 

 СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

 Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

            По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из  радости  у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

            А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато  су очи  замагљене од  суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми  зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена  пелином,  пресићена  чемером.  Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

 Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа  у  мене  из  сваке  ствари,  зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

            Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио   нешто   што  је  трајно  као  бесмртност  и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

            Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо,  ка теби - благи  човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

 Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем  за  све  тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми  бескрајна, и сузе  безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

            Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . .  О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

            Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју  тугу у радост. . .

 Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. . .

            У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

 Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

 У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По  земљи  је  ходио,  и  небо  на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . . 

 

[ Генерална ] 04 Август, 2007 10:05

Тит Колиандер

Пут  подвижника

Глава прва
О  чврстој  и  трајној  решености

 Ако желиш да спасеш своју душу и задобијеш живот вечни, прени се из учмалости, осени се крсним знаком и реци: "у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин."
 Вера се не стиче размишлљањем, већ делањем. О томе шта је Бог не уче нас ни речи, ни мудровања, већ опит. Да бисмо проветрили просторију, потребно је да отворимо прозор; да би сунчеви зраци допрли до нас, морамо изаћи из куће. Тако је и са задобијањем дара вере: ниједан циљ се не постиже удобно седећи и чекајући на одговор од Светих Отаца. Нека нам Блудни Син послужи као пример: И уставши отиде (Лк. 15:20).
Ма колико да су тешки ланци којима си прикован за овај свет, никад није прекасно. Није без разлога написано да је Аврааму било седамдесет и пет година када је кренуо, и да ће најамник који дође у једанаести час примити исту плату као онај који је дошао у први час.
Нити је икада сувише рано. Никад није прерано да се започне са гашењем шумског пожара; зар би радије да ти душа остане опустошена и нагорела?
Приликом крштења примио си заповест да водиш невидљиву борбу против непријатеља душе; започни ту борбу одмах. Превише си већ одуговлачио; утонуо си у немар и духовну леност и протраћио много драгоценог времена. Зато мораш почети изнова: допустио си да се чистота коју си примио на крштењу укаља.
Устани, дакле; али одмах, без оклевања. Не одлажи остварење своје намере до "вечерас" или "сутра", или "касније, кад завршим ово што сада радим." То одлагање може имати кобне последице.
Онога тренутка кад у себи то решиш, том својом одлуком показаћеш да си напустио старога човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем! У овом тренутку ти је најпотребнија Божја помоћ.
Држи се чврсто своје решености и не гледај више уназад. Нека ти као упозорење послужи пример Лотове жене, која се осврнула за собом и постала слан камен (1 Мој.19:26). Ти си одбацио старога човека; одбаци сада и љуштуру која лежи на путу. Као Авраам, и ти си чуо глас Господа: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати (1Мој. 12:1). Од сада па надаље, сва твоја пажња мора бити усредсређена управо на ту земљу.

[ Генерална ] 03 Август, 2007 22:09

Архимандрит Рафаил

О ТЕЛЕВИЗИЈИ

Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства - најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? - Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих - телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу - Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен - то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак - опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека - homo medium - човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању - некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва, а грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво - представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере - молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног - дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу - морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима - децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

Телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

[ Генерална ] 03 Август, 2007 19:55

ПОМАЖЕ БОГ.УКОЛИКО ИМА ЗАИНТЕРЕСОВАНИХ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ МОГУ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ:

http://rapidshare.com/files/43696161/PRAVOSLAVLJE.rar

[ Генерална ] 03 Август, 2007 19:49
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на www.blog.rs и можете почети са блоговањем